*******************************
Narednog jutra, probudila sam se ranije nego inače. Događaji od prethodne večeri su mi remetili san; nekoliko puta u toku noći sam se budila oblivena znojem i uznemirena. Kada sam konačno shvatila da neću moći ponovo da zaspim, ustala sam i skuvala kafu. Baka i Marija su još uvek spavale.
Dok sam ispijala kafu ispod višnje, jutarnja tišina, uz tek poneki cvrkut ptica, savršeno mi je odgovarala kako bih sredila misli i emocije. I dok sam pokušavala da ih spoznam i razumem, slike Petrovog lica su mi nekontrolisano iskakale iz svega što me je okruživalo. Koliko god da želim da izađem iz te priče, da prekinem svaki dalji kontakt sa njim, istom jačinom se potajno nadam da ću ga negde slučajno sresti; ne moramo ni da progovorimo, dovoljan mi je samo pogled. Konačno, shvatam. Moram da budem iskrena prema sebi, ako ću već druge da lažem, i priznam da me taj čovek opasno privlači. I sada, kada sam se odvažila da prihvatim činjenicu da imam veliki problem, moram da nađem način da ga rešim, jer se neće rešiti sam od sebe, a kako je krenulo, postaće još veći. O, zašto je baš on morao da mi se dopadne? Zašto, od svih muškaraca na ovom svetu? Toliko prilika, toliko ponuda, a ja poludim za njim. Bezočno flertuje sa Monikom, dok Ivona umire od ljubomore. Ivona? Šta je sa njom? Kako li se njoj završila prethodna noć? Šta je pomislila kada nas je videla da plešemo? Da li se naljutila na mene, njega?
Zvuk novopristigle poruke mi prekida misli. Poruka od Ivone. ''Budna?'' Ni ona ne može da spava. Sigurno je izludela. Odgovorila sam joj pozivom na kafu. Nakon nekoliko minuta, Ivona dolazi noseći svoje cigarete, ispijenog izgleda, ali dobro raspoložena. Iako to nisam očekivala, drago mi je zbog njenog raspoloženja.
- Dobro jutro!
- Dobro jutro. - pokušavam da se sakrijem nelagodu koju sam osećala.
- Kako si spavala?
- Loše, moram da priznam. Prošla noć je bila... pa... ne mogu da nađem odgovarajuće reči... Ti?
- Ah, skoro da nisam trenula. - Umorno se protegla. - Trebaće mi par dana da se oporavim.
- Verujem. Sve je bilo tako zbunjujuće... - Nastavila sam, misleći da priča o Petru i meni.
- Pa, ne vidim šta je tu zbunjujuće. Dopadaš se čoveku. Lepa si devojka, zgodna. A i nije jedini kome si se svidela. - Namignula mi je. Sad sam tek zbunjena. Šta to govori? Nešto tu ne štima. Nemoguće je da misli na Petra.
- Ma, šta to pričaš! - Postiđeno sam izustila. - To su gluposti.
- Kalina, pa bar sa mnom možeš opušteno da pričaš. Ne razumem zašto si se postidela...
- Ja... - Nisam imala pojma o čemu priča, a kamo li šta da joj odgovorim.
- Hej, Petar mi je rekao za Leska. Opusti se. - Šok! Kakav Lesko, kakvi bakrači! Šta li je Petar uradio?
- Čemu takvo lice, Kalina? Ponašaš se kao da te je neko prvi put u životu startovao! Hajde, razvedri se malo! Ako ti se ne sviđa, ne sviđa ti se. Nastavi komunikaciju kao da ništa nije bilo. Mada, ne vidim što ti se ne bi svideo. - Opet mi je namignula, dok sam pokušavala da povežem končiće priče koja mi je upravo servirana.
- Šta ti je Petar ispričao? - Jedva sam izgovorila.
- Pa to - kako ga je Lesko zamolio da posreduje, a ti kao luda otrčala kući. Mislim, stvarno, Kalina! Zašto mi nisi iispričala? Ako ništa drugo, bar bih te otpratila kući i pokušala da te smirim.
- Nije mi palo na pamet. - Sležem ramenima i nastavljam Petrovu laž. - Toliko su me šokirale njegove reči, da sam jedino uspela da otrčim kući.
- Moraćemo da vežbamo malo to muvanje sa muškarcima. Velika si devojka, ne bi trebalo tako da bežiš. - Podsmehnula mi se.
- Hm, možda si u pravu. - Rekla sam tek da ne ćutim.
- Možemo početi već večeras. - Vragolasto se nasmejala.
- Večeras?
- Da! Vodim te na književno veče.
- I tamo ćemo da vežbamo? Na književnoj večeri? Ti nisi normalna!
- Tamo ćemo da napravimo uvod, a vežbanje ide posle toga. Uz vodku. - Zadovoljno je rekla.
- Šta si sad smislila? - Izvila sam obrvu. Pretvarala sam se da nije tako, a u stvari sam jedva čekala veče da izađemo u grad. To saznanje me je iznenadilo, ali, ne mogu sad da razmišljam o tome.
- Ne bi bilo zanimljivo da ti sad kažem, zar ne?
- Ivona? Hajde, reci!
- Odoh da odspavam malo, Petar je maločas otišao. - Njen osmeh je govorio koliko joj je dobro bilo protekle noći. Otišla je veselo poskakujući, a ja sam ostala da gledam za njom, kao pokislo kuče.
*********************************************************************************
-Kalina, Marija i ja idemo u grad. Moram da obavim nešto. Hoćeš li sa nama? - Bakino lice je provirilo kroz odškrinuta vrata.
- Hoću. Daj mi 10 minuta.
Nakon pola sata, Marija i ja smo sedele na klupi u parku i jele najveći sladoled koji smo mogle da kupimo. Baka je morala još nešto da obavi, a kako nam više nije bilo do šetnje, odmaranje u debelom hladu uz osveženje nam se učinilo kao dobra ideja. Ali, kada je u park utrčala grupa srednjoškolaca, koju je, meni dobro poznat glas, pokušavao da umiri, shvatila sam da je trebalo da prošetamo još malo. U svetlo plavoj košulji sa belim prugama, tamnom džinsu i debelim rokovnikom u ruci, Petar je izgledao bolje nego što je bilo moje sećanje na njega. I on je mene primetio. - Imate 15 minuta da se smirite i okupite kod ovog spomenika. Brzo se vraćam. - O,ne, ide ka nama.
- Marija, hoćemo li da krenemo?
- Gde?
- Da kupimo još jedan sladoled? - Bubnula sam u panici.
- Mislim da ne bi trebalo da jedemo toliko slatkiša. - Sigurna u to što priča, a zbunjena mojim predlogom, Marija je ostala da sedi.
- Moram da se složim sa ovom prelepom devojčicom. - Čula sam njegov glas. - Previše slatkiša nije dobro za zdravlje.
- Dugačak je spisak stvari koje nepovoljno utiču na zdravlje! - Brecnula sam se.
- I tu se slažem. Zato treba zaobilaziti ono što se može zaobići.
- To i pokušavam!
- Oh, i ja sam na spisku? - Pravio se iznenađen.
- A ko si ti' - Upitala ga je Marija radoznalo i dala mi prednost koja mi je bila potrebna da se priberem.
- Oprosti, lepoto. Ja sam Petar, Kalinin prijatelj. A ti si sigurno njena sestra?
- Jesam. Ja sam Marija. drago mi je.
- Zadovoljstvo je moje, Marija. - Toplo joj se nasmešio.
- Marija, hoćemo li da potražimo baku?
- Zašto? Rekla je da je sačekamo ovde.
Dok mi je crvenilo oblivalo obraze, primećujem da se on zabavlja.
- Marija, da li bi mogla da mi učiniš uslugu? - Ljubazno je upitao.
- Kakvu?
- Vidiš li onu tetu u plavoj haljini? Hoćeš li da joj odneseš ovaj rokovnik?
- Hoću. - Veselo je prihvatila.
- Šta hoćeš od mene? - Hladno sam ga pitala kad se Marija udaljila. Znala sam da je to uradio da bi smo ostali sami.
- Celo jutro razmišljam o tebi. Toliko sam želeo da te vidim, i srećem te ovde. - Napravio je korak ka meni. - Neverovatno je kako mi se želje brzo ostvaruju.
- Ne zanima me! - ustuknula sam. - Ne želim da slušam takve stvari!
- Zašto?
- Zašto? - Ne verujem da me to pita. - Zato što ne da nije u redu, nego puca koliko je pogrešno i neljudski! - Pružio je ruku da me dotakne, ali sam izmakla. Mnogo je bezobrazan.
- Možda. Ali je činjenica da se ovde nešto dešava. - Uporno je nastavljao.
- Šta god da misliš da se dešava, prestaje ovog momenta. Molim te da me ostaviš na miru. - Pokušala sam da zvučim samouvereno, ali me telo ne sluša. Ruke mi drhte, glas mi je promenio boju.
- Voleo bih da mogu to. - Pogledom mi ispituje lice, i pravi još jedan korak ka meni. Htela sam da uzmaknem, ali nisam mogla. Noge su mi postale olovne.
- Čekaju te đaci. - Izgovorila sam gušeći se svojim rečima. - A i mi moramo da krenemo. - Iskoristila sam Marijin povratak.
- Pozdravljam vas, devojke. - Rekao je srdačno,kao da se ništa nije dogodilo. - Do skorog viđenja, Kalina.
- Baš je fin ovaj čovek. - Marijin glas me vratio u stvarnost. - Da, baš fin. Kao da je Finac.
*********************************************************************************
- Vasilije, brate, konačno da se čujemo.
- Mnogo vremena je prošlo. Ima li kakvih novosti?
- Treba da se okupimo. Uskoro počinje povratak. Mogu li da računam na tebe?
- Naravno! Očekuj me.
Vasilije je Petrov brat, najstariji od devetoro braće Ljutića. Čvrstog karaktera, odmeren, pravedan; mlađa braća su se ugledala na njega, poštovala njegovu reč i odluke. Nije postojao problem koji on nije mogao da reši. Osim Povratka. A i to će uskoro biti gotova stvar.
*********************************************************************************
- Aršanj! Aršanj!
Probudilo me je bakino drmusanje. Okrenula sam se i ugledala bakino uplašeno lice.
- Kalina, jesi li dobro?
- Oh, jesam... Šta ti je, bako? -
- Vikala si u snu. jesi li ružno sanjala?
- Nisam. Ne znam, ne sećam se...
I nisam se sećala. Nisam se ni osećala loše, a najčešće se osećam loše nakon ružnog sna.
- Zvučalo je... pomalo stravično. - Pogladila me je po kosi i zabrinuto posmatrala. Nasmešila sam joj se. - Ne brini, bako, dobro sam. Šta sam pričala u snu?
Baka me je obazrivo pogledala. Znala sam šta sledi posle takvog pogleda pa sam se namrštila.
- Aršanj.
- molim?
- Vikala si Aršanj.
- Aršanj? Ne znam ni šta to znači.
- To je planina. - Nastavila je obazrivo.
- Planina? Nisam čula do sada za nju... - Slegnula sam ramenima.
- Pretpostavljam da nisi.m
- Jao, bako, reci šta imaš. - Nestrpljivo sam rekla i prevrnula očima.
- Aršanj je nebeska planina....
Ponovo sam prevrnula očima, ali baka je nastavila.
- ... vilinska tajna. Mogu da je posete samo obdareni i dostojni. Oni koji otkriju veliku tajnu.
- Kakvu tajnu? - U pitanju se mogla osetiti ironija, na šta je baka odgovorila prekornim pogledom.
- Kada te zaista bude zanimalo, rado ću ti odgovoriti.
- Izvini, bako! Reci mi! - Pokušala sam da je zaustavim, ali se nije osvrnula.
- Sranje! Opet sam je iznervirala!
- Kalina! - Marija je utrčala u sobu.
- Oh, zaboga! - Uzviknula sam. - Šta ti je to?
Marija je u ruci nosila strelu. Pravu pravcatu strelu - drvenu, sa tri pera i čeličnim vrhom.
- Strela? - Zbunjeno je rekla, kao da se pita da li je moguće da nikad u životu nisam videla strelu.
- Marija, znam šta je strela! - Prostrelila sam je pogledom. - Mislila sam - odakle ti?
- Tek sam naučila da čitam slova. Čitanje misli se uči u trećem razredu. - Odgovorila je sarkastično.
- A sarkazam u vrtiću?
- Od starije sestre. - Ispravila me s osmehom.
- Odakle ti?
- Našla sam je u podrumu.
- A šta si radila u podrumu?
- Talason mi je rekao da ti treba i gde da je nadjem. Izvoli. - Pružila mi je.
''Može li ovaj dan biti gori?'' zapitala sam se.
- Talason? Marija, stvarno! Kakvi izgovori da tumaraš po bakinim stvarima!
- Nisam tumarala! Talason mi je rekao da ti treba. Ili da će ti trebati. Zaboravila sam. - Nemarno je rekla i spustila strelu na krevet.
- Da li ti je rekao zašto?
- Nije.
- Zamolila bih te da ga to upitaš kad ga sledeći put vidiš. Zaintrigirana sam. A do tada, ostavićemo je ovde. - Podigla sam je na ormar.
Hoćemo li da gledamo tv ili da igramo monopol? - Potrebna mi je razbibriga.
- Ivona te čeka. Kaže da ste se dogovorile da idete negde.
- S...Sasvim sam zaboravila na to. - zamalo da opsujem pred detetom. Pošle smo u kuhinju gde nas je čekala Ivona.
- Talason je ne voli. - Šapnula mi je pre ulaska u kuhinju. Pitam se da li je Talason u stvari ono što ona misli i oseća, a ustručava se da kaže.
- Još uvek si u pidžami? Imaš 15 minuta da se spremiš. - Odlučno je rekla. Brzim pogledom sam prešla preko njene odevne kombinacije, ne bih li dobila neku ideju šta sama da obučem. Na sebi je imala bordo pantalone i teget košulju sa ruskom kragnom, na kojoj su dva poslednja dugmeta bila otkopčana. Ravnim teget cipelama je upotpunila ležernu kombinaciju koja joj je savršeno pristajala.
Šta ja da obučem kako bih se uskladila s njom? Šta god da obučem, niko me neće primetiti pored nje. Pogotovo ne on. ''Oh!'' Ošamarila sam sebe zbog te misli.
Brzo oblačim belu suknju dubokog struka, dužine do kolena, ljubičastu bluzu sa čamac izrezom, koju sam uvukla u suknju samo sa prednje strane. Žute ravne cipele sa pertlama, koje nosim uz sve moguće kombinacije, deluju idealno i sada. Ne stižem da se našminkam - ubiće me Ivona.
- Gotova sam.
- Vau! Izgledaš fenomenalno! - Prvi put, primećujem da se Ivona trudi da zvuči oduševljeno. Šta to bi? O, ne! To sluti na loše. Mnogo loše. Na neiskreno ''loše''. ''Ti ćeš o iskrenosti?'' Prekorila sam samu sebe. Dvosmerna neiskrenost? To se ne nalazi u opisu prijateljstva.
- Hvala. I? Hoćeš li mi reći šta si naumila večeras? - Upitala sam je kad smo izašle iz kuće.
- Ja? - Nevešto se pravila nedužna. - Ništa.
( u prvom licu )
Narednog jutra, probudila sam se ranije nego inače. Događaji od prethodne večeri su mi remetili san; nekoliko puta u toku noći sam se budila oblivena znojem i uznemirena. Kada sam konačno shvatila da neću moći ponovo da zaspim, ustala sam i skuvala kafu. Baka i Marija su još uvek spavale.
Dok sam ispijala kafu ispod višnje, jutarnja tišina, uz tek poneki cvrkut ptica, savršeno mi je odgovarala kako bih sredila misli i emocije. I dok sam pokušavala da ih spoznam i razumem, slike Petrovog lica su mi nekontrolisano iskakale iz svega što me je okruživalo. Koliko god da želim da izađem iz te priče, da prekinem svaki dalji kontakt sa njim, istom jačinom se potajno nadam da ću ga negde slučajno sresti; ne moramo ni da progovorimo, dovoljan mi je samo pogled. Konačno, shvatam. Moram da budem iskrena prema sebi, ako ću već druge da lažem, i priznam da me taj čovek opasno privlači. I sada, kada sam se odvažila da prihvatim činjenicu da imam veliki problem, moram da nađem način da ga rešim, jer se neće rešiti sam od sebe, a kako je krenulo, postaće još veći. O, zašto je baš on morao da mi se dopadne? Zašto, od svih muškaraca na ovom svetu? Toliko prilika, toliko ponuda, a ja poludim za njim. Bezočno flertuje sa Monikom, dok Ivona umire od ljubomore. Ivona? Šta je sa njom? Kako li se njoj završila prethodna noć? Šta je pomislila kada nas je videla da plešemo? Da li se naljutila na mene, njega?
Zvuk novopristigle poruke mi prekida misli. Poruka od Ivone. ''Budna?'' Ni ona ne može da spava. Sigurno je izludela. Odgovorila sam joj pozivom na kafu. Nakon nekoliko minuta, Ivona dolazi noseći svoje cigarete, ispijenog izgleda, ali dobro raspoložena. Iako to nisam očekivala, drago mi je zbog njenog raspoloženja.
- Dobro jutro!
- Dobro jutro. - pokušavam da se sakrijem nelagodu koju sam osećala.
- Kako si spavala?
- Loše, moram da priznam. Prošla noć je bila... pa... ne mogu da nađem odgovarajuće reči... Ti?
- Ah, skoro da nisam trenula. - Umorno se protegla. - Trebaće mi par dana da se oporavim.
- Verujem. Sve je bilo tako zbunjujuće... - Nastavila sam, misleći da priča o Petru i meni.
- Pa, ne vidim šta je tu zbunjujuće. Dopadaš se čoveku. Lepa si devojka, zgodna. A i nije jedini kome si se svidela. - Namignula mi je. Sad sam tek zbunjena. Šta to govori? Nešto tu ne štima. Nemoguće je da misli na Petra.
- Ma, šta to pričaš! - Postiđeno sam izustila. - To su gluposti.
- Kalina, pa bar sa mnom možeš opušteno da pričaš. Ne razumem zašto si se postidela...
- Ja... - Nisam imala pojma o čemu priča, a kamo li šta da joj odgovorim.
- Hej, Petar mi je rekao za Leska. Opusti se. - Šok! Kakav Lesko, kakvi bakrači! Šta li je Petar uradio?
- Čemu takvo lice, Kalina? Ponašaš se kao da te je neko prvi put u životu startovao! Hajde, razvedri se malo! Ako ti se ne sviđa, ne sviđa ti se. Nastavi komunikaciju kao da ništa nije bilo. Mada, ne vidim što ti se ne bi svideo. - Opet mi je namignula, dok sam pokušavala da povežem končiće priče koja mi je upravo servirana.
- Šta ti je Petar ispričao? - Jedva sam izgovorila.
- Pa to - kako ga je Lesko zamolio da posreduje, a ti kao luda otrčala kući. Mislim, stvarno, Kalina! Zašto mi nisi iispričala? Ako ništa drugo, bar bih te otpratila kući i pokušala da te smirim.
- Nije mi palo na pamet. - Sležem ramenima i nastavljam Petrovu laž. - Toliko su me šokirale njegove reči, da sam jedino uspela da otrčim kući.
- Moraćemo da vežbamo malo to muvanje sa muškarcima. Velika si devojka, ne bi trebalo tako da bežiš. - Podsmehnula mi se.
- Hm, možda si u pravu. - Rekla sam tek da ne ćutim.
- Možemo početi već večeras. - Vragolasto se nasmejala.
- Večeras?
- Da! Vodim te na književno veče.
- I tamo ćemo da vežbamo? Na književnoj večeri? Ti nisi normalna!
- Tamo ćemo da napravimo uvod, a vežbanje ide posle toga. Uz vodku. - Zadovoljno je rekla.
- Šta si sad smislila? - Izvila sam obrvu. Pretvarala sam se da nije tako, a u stvari sam jedva čekala veče da izađemo u grad. To saznanje me je iznenadilo, ali, ne mogu sad da razmišljam o tome.
- Ne bi bilo zanimljivo da ti sad kažem, zar ne?
- Ivona? Hajde, reci!
- Odoh da odspavam malo, Petar je maločas otišao. - Njen osmeh je govorio koliko joj je dobro bilo protekle noći. Otišla je veselo poskakujući, a ja sam ostala da gledam za njom, kao pokislo kuče.
*********************************************************************************
-Kalina, Marija i ja idemo u grad. Moram da obavim nešto. Hoćeš li sa nama? - Bakino lice je provirilo kroz odškrinuta vrata.
- Hoću. Daj mi 10 minuta.
Nakon pola sata, Marija i ja smo sedele na klupi u parku i jele najveći sladoled koji smo mogle da kupimo. Baka je morala još nešto da obavi, a kako nam više nije bilo do šetnje, odmaranje u debelom hladu uz osveženje nam se učinilo kao dobra ideja. Ali, kada je u park utrčala grupa srednjoškolaca, koju je, meni dobro poznat glas, pokušavao da umiri, shvatila sam da je trebalo da prošetamo još malo. U svetlo plavoj košulji sa belim prugama, tamnom džinsu i debelim rokovnikom u ruci, Petar je izgledao bolje nego što je bilo moje sećanje na njega. I on je mene primetio. - Imate 15 minuta da se smirite i okupite kod ovog spomenika. Brzo se vraćam. - O,ne, ide ka nama.
- Marija, hoćemo li da krenemo?
- Gde?
- Da kupimo još jedan sladoled? - Bubnula sam u panici.
- Mislim da ne bi trebalo da jedemo toliko slatkiša. - Sigurna u to što priča, a zbunjena mojim predlogom, Marija je ostala da sedi.
- Moram da se složim sa ovom prelepom devojčicom. - Čula sam njegov glas. - Previše slatkiša nije dobro za zdravlje.
- Dugačak je spisak stvari koje nepovoljno utiču na zdravlje! - Brecnula sam se.
- I tu se slažem. Zato treba zaobilaziti ono što se može zaobići.
- To i pokušavam!
- Oh, i ja sam na spisku? - Pravio se iznenađen.
- A ko si ti' - Upitala ga je Marija radoznalo i dala mi prednost koja mi je bila potrebna da se priberem.
- Oprosti, lepoto. Ja sam Petar, Kalinin prijatelj. A ti si sigurno njena sestra?
- Jesam. Ja sam Marija. drago mi je.
- Zadovoljstvo je moje, Marija. - Toplo joj se nasmešio.
- Marija, hoćemo li da potražimo baku?
- Zašto? Rekla je da je sačekamo ovde.
Dok mi je crvenilo oblivalo obraze, primećujem da se on zabavlja.
- Marija, da li bi mogla da mi učiniš uslugu? - Ljubazno je upitao.
- Kakvu?
- Vidiš li onu tetu u plavoj haljini? Hoćeš li da joj odneseš ovaj rokovnik?
- Hoću. - Veselo je prihvatila.
- Šta hoćeš od mene? - Hladno sam ga pitala kad se Marija udaljila. Znala sam da je to uradio da bi smo ostali sami.
- Celo jutro razmišljam o tebi. Toliko sam želeo da te vidim, i srećem te ovde. - Napravio je korak ka meni. - Neverovatno je kako mi se želje brzo ostvaruju.
- Ne zanima me! - ustuknula sam. - Ne želim da slušam takve stvari!
- Zašto?
- Zašto? - Ne verujem da me to pita. - Zato što ne da nije u redu, nego puca koliko je pogrešno i neljudski! - Pružio je ruku da me dotakne, ali sam izmakla. Mnogo je bezobrazan.
- Možda. Ali je činjenica da se ovde nešto dešava. - Uporno je nastavljao.
- Šta god da misliš da se dešava, prestaje ovog momenta. Molim te da me ostaviš na miru. - Pokušala sam da zvučim samouvereno, ali me telo ne sluša. Ruke mi drhte, glas mi je promenio boju.
- Voleo bih da mogu to. - Pogledom mi ispituje lice, i pravi još jedan korak ka meni. Htela sam da uzmaknem, ali nisam mogla. Noge su mi postale olovne.
- Čekaju te đaci. - Izgovorila sam gušeći se svojim rečima. - A i mi moramo da krenemo. - Iskoristila sam Marijin povratak.
- Pozdravljam vas, devojke. - Rekao je srdačno,kao da se ništa nije dogodilo. - Do skorog viđenja, Kalina.
- Baš je fin ovaj čovek. - Marijin glas me vratio u stvarnost. - Da, baš fin. Kao da je Finac.
*********************************************************************************
- Vasilije, brate, konačno da se čujemo.
- Mnogo vremena je prošlo. Ima li kakvih novosti?
- Treba da se okupimo. Uskoro počinje povratak. Mogu li da računam na tebe?
- Naravno! Očekuj me.
Vasilije je Petrov brat, najstariji od devetoro braće Ljutića. Čvrstog karaktera, odmeren, pravedan; mlađa braća su se ugledala na njega, poštovala njegovu reč i odluke. Nije postojao problem koji on nije mogao da reši. Osim Povratka. A i to će uskoro biti gotova stvar.
*********************************************************************************
- Aršanj! Aršanj!
Probudilo me je bakino drmusanje. Okrenula sam se i ugledala bakino uplašeno lice.
- Kalina, jesi li dobro?
- Oh, jesam... Šta ti je, bako? -
- Vikala si u snu. jesi li ružno sanjala?
- Nisam. Ne znam, ne sećam se...
I nisam se sećala. Nisam se ni osećala loše, a najčešće se osećam loše nakon ružnog sna.
- Zvučalo je... pomalo stravično. - Pogladila me je po kosi i zabrinuto posmatrala. Nasmešila sam joj se. - Ne brini, bako, dobro sam. Šta sam pričala u snu?
Baka me je obazrivo pogledala. Znala sam šta sledi posle takvog pogleda pa sam se namrštila.
- Aršanj.
- molim?
- Vikala si Aršanj.
- Aršanj? Ne znam ni šta to znači.
- To je planina. - Nastavila je obazrivo.
- Planina? Nisam čula do sada za nju... - Slegnula sam ramenima.
- Pretpostavljam da nisi.m
- Jao, bako, reci šta imaš. - Nestrpljivo sam rekla i prevrnula očima.
- Aršanj je nebeska planina....
Ponovo sam prevrnula očima, ali baka je nastavila.
- ... vilinska tajna. Mogu da je posete samo obdareni i dostojni. Oni koji otkriju veliku tajnu.
- Kakvu tajnu? - U pitanju se mogla osetiti ironija, na šta je baka odgovorila prekornim pogledom.
- Kada te zaista bude zanimalo, rado ću ti odgovoriti.
- Izvini, bako! Reci mi! - Pokušala sam da je zaustavim, ali se nije osvrnula.
- Sranje! Opet sam je iznervirala!
- Kalina! - Marija je utrčala u sobu.
- Oh, zaboga! - Uzviknula sam. - Šta ti je to?
Marija je u ruci nosila strelu. Pravu pravcatu strelu - drvenu, sa tri pera i čeličnim vrhom.
- Strela? - Zbunjeno je rekla, kao da se pita da li je moguće da nikad u životu nisam videla strelu.
- Marija, znam šta je strela! - Prostrelila sam je pogledom. - Mislila sam - odakle ti?
- Tek sam naučila da čitam slova. Čitanje misli se uči u trećem razredu. - Odgovorila je sarkastično.
- A sarkazam u vrtiću?
- Od starije sestre. - Ispravila me s osmehom.
- Odakle ti?
- Našla sam je u podrumu.
- A šta si radila u podrumu?
- Talason mi je rekao da ti treba i gde da je nadjem. Izvoli. - Pružila mi je.
''Može li ovaj dan biti gori?'' zapitala sam se.
- Talason? Marija, stvarno! Kakvi izgovori da tumaraš po bakinim stvarima!
- Nisam tumarala! Talason mi je rekao da ti treba. Ili da će ti trebati. Zaboravila sam. - Nemarno je rekla i spustila strelu na krevet.
- Da li ti je rekao zašto?
- Nije.
- Zamolila bih te da ga to upitaš kad ga sledeći put vidiš. Zaintrigirana sam. A do tada, ostavićemo je ovde. - Podigla sam je na ormar.
Hoćemo li da gledamo tv ili da igramo monopol? - Potrebna mi je razbibriga.
- Ivona te čeka. Kaže da ste se dogovorile da idete negde.
- S...Sasvim sam zaboravila na to. - zamalo da opsujem pred detetom. Pošle smo u kuhinju gde nas je čekala Ivona.
- Talason je ne voli. - Šapnula mi je pre ulaska u kuhinju. Pitam se da li je Talason u stvari ono što ona misli i oseća, a ustručava se da kaže.
- Još uvek si u pidžami? Imaš 15 minuta da se spremiš. - Odlučno je rekla. Brzim pogledom sam prešla preko njene odevne kombinacije, ne bih li dobila neku ideju šta sama da obučem. Na sebi je imala bordo pantalone i teget košulju sa ruskom kragnom, na kojoj su dva poslednja dugmeta bila otkopčana. Ravnim teget cipelama je upotpunila ležernu kombinaciju koja joj je savršeno pristajala.
Šta ja da obučem kako bih se uskladila s njom? Šta god da obučem, niko me neće primetiti pored nje. Pogotovo ne on. ''Oh!'' Ošamarila sam sebe zbog te misli.
Brzo oblačim belu suknju dubokog struka, dužine do kolena, ljubičastu bluzu sa čamac izrezom, koju sam uvukla u suknju samo sa prednje strane. Žute ravne cipele sa pertlama, koje nosim uz sve moguće kombinacije, deluju idealno i sada. Ne stižem da se našminkam - ubiće me Ivona.
- Gotova sam.
- Vau! Izgledaš fenomenalno! - Prvi put, primećujem da se Ivona trudi da zvuči oduševljeno. Šta to bi? O, ne! To sluti na loše. Mnogo loše. Na neiskreno ''loše''. ''Ti ćeš o iskrenosti?'' Prekorila sam samu sebe. Dvosmerna neiskrenost? To se ne nalazi u opisu prijateljstva.
- Hvala. I? Hoćeš li mi reći šta si naumila večeras? - Upitala sam je kad smo izašle iz kuće.
- Ja? - Nevešto se pravila nedužna. - Ništa.
Нема коментара:
Постави коментар
Vaše mišljenje je dobrodošlo!