"U pećinama Stare planine su se rađali zmajevi koji su štitili ljude koji su tuda živeli. I mnogo su voleli žene. Ako bi se zmaju neka žena dopala, on bi se pretvorio u zgodnog, snažnog muškarca, koji bi opčinio ženu da se zaljubi u njega, kako bi je zaveo. Neke žene bi zatrudnele s njima i rađale bi im decu. Muška deca bi stasavala u junake neverovatne hrabrosti i snage, sa natprirodnim moćima."
Mala sedmogodišnja Marija je širom otvorenih usta i očiju slušala svoju stariju sestru, koja je kao iskusni narator, prepričavala priče koje je slušala od njihove bake Mileve, kada je i sama imala desetak godina.
- Ma, šta joj to pričaš, Kalina? - Upitala je majka koja je užurbano jurcala gore-dole po kući, trudeći se da spakuje sve što je potrebno za put na koji treba da krenu uskoro. - Korisnije bi bilo da mi pomognete malo.
- Mama, pa ti ne možeš ni sama sa sobom da se dogovoriš u ovakvim situacijama. Mi bismo ti samo smetale. Uostalom, naše stvari su spremne. A što se priče tiče, moram Mariju da uvedem u ono što je čeka u Knjaževcu. Da se pripremi za zmajeve, vile i ostala magična bića.
-Dok te slušam, rekla bih da si ih ti lično videla. - Dovikivala je majka iz hodnika. - Može to dete da poveruje da stvarno postoji sve to.
-Zamisli je tek dok bude slušala baku! - Zakikotala se Kalina. Pomalo je zabavljalo što je Natašu to nerviralo. Sve bake pričaju bajke, imaju u rukavu priče koje nikad nikome nisu ispričale, a njenu majku je to izluđivalo. Dobro, s tom razlikom što što je njena baka Mileva zaista verovala u svoje bajke.
-Ponekad stvarno poželim da si poput nekih tvojih vršnjakinja - krpice, šminka, momci - i udri brigu na veselje!
-Mislim da je tvoja neiskrenost u poslednjoj izjavi, na skali od 1 do 10, bila čista stotka! - Smejala se Kalina.
- Stigao je tata! - Veselo je poskočila Marija kada je čula zvuk auta koji se zaustavio pred kućom.
- Devojke, jeste li spremne?- Đorđe je bio vidno raspoložen.
- Spakovane i spremne! - Odgovorila je Nataša pomalo nervozno, dok se Đorđe pretvarao da to nije primetio. Znao je šta je u pitanju, pričali su mnogo puta o tome, a ovog puta je razgovor na tu temu bio suvišan. - Odlično, gde su koferi, možemo poći odmah.
Kalinin otac, Đorđe Stanojević, po zanimanju kardiohirurg, rođen je i odrastao u Knjaževcu, ali je nakon završenih studija, život nastavio u Beogradu, u kući koju mu je ostavio stric, koji nije imao direktnih potomaka. Đorđev otac je rođen u Beogradu, i prilikom obilaska Stare planine sa prijateljima koji su tamo imali vikendicu, upoznao je Milevu, zbog koje je odlučio da se tamo preseli i osnuje porodicu. Živeli su u kući koju je Mileva nasledila od svoje majke, a koja se, nekim čudnim spletom okolnosti, nasleđivala po ženskoj liniji. Milevin otac je, takođe, bio iz drugog grada, ali bližeg - Pirota.
Kalininu majku, Natašu, upoznao je još za vreme studiranja, na Avali, na organizovanom studenstskom izletu, kada se između njih rodila ljubav, koja ih je posle samo osam meseci zabavljanja, navela na zajednički život, a posle čak sedam godina i na brak u kome su se rodile Kalina i Marija.
U trenutku njihovog upoznavanja, Nataša je bila prva godina Ekonomskog fakulteta u Beogradu, vedra i otvorena, plenila je svojom pojavom. U Đorđa se zaljubila na prvi pogled i ljubav prema njemu je iz godine u godinu samo rasla. A Đorđe, markantan muškarac, koga su zbog savršeno izvajanog tela često upoređivali sa Mikelanđelovim Davidom, bio je meta mnogih devojaka, koje često nisu birale sredstva kako bi ga osvojile. A to je bio jedan od razloga zašto je bio Nataši bio odan u potpunosti - ona nije bila jedna od njih. Samostalna, samosvesna, a opet ni malo umišljena, uvek mu je bila podrška i oslonac, i on joj je uzvraćao na isti način. Kada su im se deca rodila, ljubav, protkana prijateljstvom i uzajamnim poštovanjem, postala je još veća i snažnija, predstavljajući snažan temelj zdrave i stabilne porodice.
Odrastajući uz takve roditelje, Kalina je postala njihova slika i prilika. Fizički izgled je nasledila od oca, lepotu od majke, a zajednički su joj pružili obrazovanje, zdravo okruženje i ugodan život sa brojnim mogućnostima da se razvije u kvalitetnog čoveka. Osim škole, pohađala je kurseve stranih jezika, redovno išla na plivanje, rekreativno se bavila rukometom. Široki spektar interesovanja bi je nekad držao u biblioteci po čitav dan, a njena glad za znanjem bi ponekad zabrinjavala Natašu i Đorđa, jer se sve više razlikovala od svojih vršnjaka, među kojima je sve manje bila u stanju da pronađe prijatelja.
*******
Bilo je prošlo osam sati kada su stigli pred bakinu kuću. To je bila mala, prizemna kuća sa po jednim prozorom levo i desno od ulaznih vrata, koji su ukrašavale saksije boje zemlje sa bujnim muškatlama raznih boja. Kući je pripadalo prostrano dvorište prekriveno travom koju je baka uredno održavala, a uz drvenu ogradu koja je opasavala bakino imanje bile su zasađene naizmenično crvene ruže i još neko cveće čiji naziv Kalina nije upamtila. Iza kuće se nalazio stari hrast, čije su grane virile iznad kućnog krova, koji je stajao kao nekakav zaštitnik i čuvar kuće i porodice koja u njoj živi. Čak ni baka nije znala od kada je on tu, ni ko ga je tu zasadio, ali ono što je znala jeste to, da se iz generacije u generaciju prenosila zapovest da se hrast ne sme iseći.
Dvorište je osvetljavala sijalica iznad ulaznih vrata, u blizini kojih su se nalazile dve drvene, ručno pravljene klupe i sto, takođe drveni, iznad kojih se širila krošnja stabla višnje.
Kalinu je ispunila toplina. Odjednom je osetila da je to njen pravi dom, mesto gde istinski pripada.
Baka Mileva, iako stara, čim je čula zvuk automobila, potrčala je da ih dočeka, raširenih ruku, punog srca. Prvo je snažno zgrabila Mariju i izljubila je čitavu, zastajući između poljubaca samo da bi je se nagledala i videla koliko je porasla od prošlog leta.
- Kalina moja! Lepoto moja! - Snažno je zagrlila. Kalina je za nju oduvek bila nešto posebno, ona je bila njena boginja.
Na kraju je zagrlila i Natašu i Đorđa, izljubila ih podjednako i pozvala u kuću.
Naravno, potrudila se oko hrane, pa je, kao i svaki put kada bi došli kod nje, pripremila bogatu večeru, čak i tortu.
U kući se gotovo ništa nije promenilo; porodične fotografije u drvenim ramovima, svaka na svom mestu, dedina iznad kamina; u hodniku veliko ogledalo u reljefnom mesinganom ramu iznad stilske komode sa dve fioke, na kojoj uredno leži bakina četka za kosu i kutijica sa ukosnicama. Nasuprot ogledalu, takođe u mesinganom ramu, slika šume, koja je, kako je baka zaista verovala, bila sveta. Žutibor se zvala i o njoj nije niko znao gotovo ništa. Postojale su priče da je Žutibor dom misteriozne boginje, čije je ime ostalo nepoznato kroz vekove i čija je slika krasila zastave njebih podanika Ljutića. Baka je verovala da će se jednoga dana saznati gde je Žutibor i koja boginja u njemu živi. Kada bi je upitali ko je sliku naslikao, ona bi rekla da je sliku nasledila od svoje bake, koja joj je i pričala o Žutiboru i koja je tvrdila da ga je posetila. I ono malo osoba kojima je Mileva pričala o toj porodičnoj tajni, slušalo bi je sa simpatijama prema staroj ženi, nikada ne poverujući ni u jednu reč. Ona je slutila da joj ne veruju, ali je takođe bila sigurna da će se svi jednog dana uveriti u istinitost njenih priča.
Nakon što su večerali, Mileva ih je poslužila domaćim vinom koje je pravio komšija Rade, Đorđev drug iz detinjstva, sa čijom ćerkom, Ivonom, je Kalina provodila najviše vremena kada je dolazila kod bake u posetu. Marija je dobila sok od višanja koji je baka sama pravila od višanja iz svog dvorišta.
Uz vino i sok, sećajući se prošlih vremena, proveli su veoma prijatno veče, bez priča o magiji i čarolijama. Kalina je te noći zaspala lakše i lepše nego ikada ranije.
***************
Osvanuo je prvi dan ovogodišnje letovanja u Knjaževcu. Sunce se ušunjalo u Kalininu sobu kroz rupice na ručno pletenoj zavesi koja je visila sa drvenih garnišni. Cvrkut vrapčića koji su veselo skakutali po granama porodičnog hrasta kao da je uhvatio za ruku i poveo ka prozoru. Pomerila je zavesu i otvorila prozor. Sunčevi zraci su pohitali u sobu, a za njima jutarnja svežina i miris trave i ruža. Zatvorenih očiju, duboko je udahnula, kako bi što bolje osetila lepotu tog predivnog jutra. Otvorila je oči i posmatrala hrast koji kao da je pozdravlja svojim lišćem koje je blago treperilo od oddira jutarnjeg povetarca. Iza njega, preko drvene ograde, pogled se pružao u dvorište komšije čije su vino pili prethodne večeri. Tamo je ugledala Ivonu kako čita neku knjigu, udobno zavaljena u pletenoj ležaljci. Kao da je osetila da je neko posmatra, okrenula se prema Kalini. Usne su joj se razvukle u širok osmeh, nakon čega je iskočila iz ležaljke i potrčala prema ogradi, koju je veoma vešto preskočila. Pritrčala j eprozoru sa kojeg joj je Kalina pružala ruke.
- Kad si stigla, mila?
- Sinoć. Dođi ispod visnje da pijemo kafu. Odmah dolazim. - Rekla je i požurila da se presvuče. Navukla je na sebe ono u čemu je doputovala, jer još uvek nije raspakovala kofere - crne helanke, belu široku majicu, čija joj je dužina dosezala do kukova, i bele starke. Požurila je da se umije i opere zube, i na brzinu svezala kosu u rep.
- Dobro jutro! Mama, možeš li skuvati kafu? - Upitala je prolazeći pored kuhinje, u kojoj su svi ukućani sedeli, već odavno budni. - Ivona je došla.
Ivona je čekala za stolom ispod višnje. Bila je to veoma lepa devojka, vitke građe, duge tamne kose i izraženih zelenih očiju, koje su imale moć da zavedu svakog muškarca. Za razliku od Kaline, Ivona je isticala svoje ženske atribute - lice šminkom, telo garderobom, i iako je nije shvatala po tom pitanju, jer je Ivona bila veoma harizmatična i privlačna i bez svega toga, Kalina ju je volela mnogo.
-Ranoranioče! - Zagrlila je.
- A ti si prava spavalica!
- Nema još ni devet. U Beogradu bi neki moji prijatelji sada mene nazvali ranoraniocem. - Nasmejala se.
- Pa, dobro. Oni sigurno ne ležu sa kokoškama. Zato se i ne bude sa petlovima. - Smejala se Ivona.
- Tako nekako.
- Kako je lepo ovde... Stvoreno za uživanje!
- Ja to skoro da više i ne primećujem. Ponekad vidim samo mane. Ali, kad ode u Beograd zbog ispita, baš se uželim svega ovoga.
- Pa to je razumljivo. I meni će Beograd početi da nedostaje već prekosutra, znam to. Zato su i dobre promene - podsete čoveka koliko voli ono čemu pripada.
- U ponedeljak putujem zbog ispita. Koliko jedva čekam da odem, toliko jedva čekam da se vratim. A nisam još ni pošla.
- Zvuči kao da nije samo nostalgija za rodnim mestom u pitanju...
- Pričaću ti o tome, kasnije. - Rekla je kada je čula glas Kalinine mame, koja im je prilazila sa tacnom na kojoj su bile dve starinske porculanske šolje iz kojih se pušila kafa i puna činija tek opranih tamno crvenih višanja.
- Zdravo, Ivona! - Pozdravila je Nataša.
- Dobar dan, Nataša! Kako ste?
- Pa, ako zaboravim na to da ću biti bez moje dve lepotice skoro tri meseca, onda slobodno mogu reći - fantastično!
- Iskoristite vreme da se posvetite sebi u potpunosti; radite sve što ste oduvek želeli a niste imali vremana za to. Možda će Vam, tako manje nedostajati.
- Ah, čisto sumnjam. Ali, dolazićemo u posetu; a tu su i telefoni, kompjuteri. - Nasmejala se. - Ako bude poželela da ih baci u Timok, potseti koliko ih volim.
- Mislim da neće doći do toga. - Rekla je Ivona.
Nakon što su popile kafu, Ivona se vratila kući, a Kalina otišla da se raspakuje. Nataša je pošla da joj pomogne.
- Čuj, Kalina, znam da voliš da dolaziš ovde i da voliš baku. I ja je volim, - počela je Nataša pomirljivo, majčinski, da izlaže svoje misli i strahove. - I srećna sam što možete doći ovde kad god poželite; mnoga deca to nemaju, a to mnogo znači za vaš razvoj. Ali, ne dopada mi se što Mileva ume toliko da insistira na onim nebuloznim pričama. Bojim se da ćeš na kraju da poveruješ u sve to, a obe znamo da takva verovanja koče individualni razvoj svake, a posebno mlade osobe, koja je potpuno otvorena za usvajanje novih saznanja i koja tek treba da se formira kao ličnost. Želim samo da te zamolim da se distanciraš od svega toga koliko god možeš. Druži se više, zabavljaj se, a sa bakom probaj da zaobilaziš takve teme.
Kalina je pažljivo slušala majku dok je dovršavala raspakivanje svojih kofera. Trudila se da je shvati, iako je bila pomalo umorna od svega - i od bake i od majke. - Ne brini se toliko, molim te. Mislim da me poznaješ dovoljno dobro da bi znala da ne treba da sumnjaš u mene.
- Draga moja, ne sumnjam ja u tebe. Ovo je samo majčinski, možda bezrazložan, strah. - Pokušala je da se osmehne.Kalina joj je prišla i čvrsto je zagrlila. - Nedostajaćeš mi puno!
- Čuvaj Mariju.
Mala Marija je dugo mahala roditeljima, sve dok njihov auto nije nestao u daljini. Kalina je stajala iza nje, nežno je mazeći po kosi. Iako su bile naviknute na njihova česta putovanja, a nije ni bio prvi put da same ostaju kod bake, osećale su se kao da se nikad ranije nisu razdvajali. Veza između roditelja i deteta je posebna - svako razdvajanje teško pada, a svako ponovno spajanje čini kao da razdvajanja nikad nije ni bilo.
Baka ih je pozvala u kuću. Kalina je želela da prošeta, ali nije htela da ostavi Mariju. Međutim, Marija je bila umorna, na promenu sredine se deca teže priviknu, pa je ranije zaspala. Kalina je tada obukla svoj beli kardigan, pozdravila baku i krenula u šetnju. Bilo je veoma prijatno veče sa zvezdanim nebom koje je obećavalo sunčan sutrašnji dan. Svež, čist vazduh uvlačio se u svaku poru na koži i učinio da se oseća kao da se satima odmarala. Šetnja joj je prijala više nego što je mogla da pretpostavi. Odlučila je da produži do kamenog mosta. Obožavala je mesta koja imaju živopisnu istoriju, koja se iz generacije u generaciju čuvaju i neguju i čije nasleđe vredi više nego sva blaga koja čovek može posedovati. A Kameni most je bio jedno od njih.
Izgrađen je 1913. godine od armiranog betona, i u to vreme je bio najveći most u Srbiji. Na tom mestu je ranije bio drveni most, na čijoj su ogradi bili fenjeri. Koliko li je šetnja preko njega bila romantična? Oteo joj se uzdah. Kameni most je od svoje izgradnje bio simbol Knjaževca. Sa njega se pogled pružao na Staru čaršiju, koja je najlepši deo grada, gde još uvek postoje prizemni objekti izgrađeni još u XIX veku, i u kojima žive i suprotstavljaju se vremenu, stari zanati, kojima društvo prave kafići sa letnjim baštama iz kojih se može uživati u pogledu na Svrljiški Timok. "Baš sam srećna što mogu sve ovo videti i osetiti" - Pomislila je.
Misli joj je prekinuo zvuk nečijih koraka. Okrenula se i ugledala stasitog muškarca koji je laganim korakom išao tik iza rotvajlera, čiji je, po svoj prilici, bio vlasnik, jer pas nije bio na povodcu. Dok su joj išli u susret, Kalini se učinilo da nemaju senku. Zažmurila je, nadajući se da će, kada bude otvorila oči, sve biti na svom mestu, ali kad ih je otvorila videla je psa koji je potrčao prema njoj. Sledila se. Međutim, pas joj se privio uz noge, umilno je gledajući. Mogla je da oseti njegovu neobičnu naklonost i želju za druženjem.
- Medo! - Glasno i oštro ga je opomenuo čovek, što Meda kao da nije čuo, nego se popeo na zadnje noge, prednje položio Kalini na ramena i liznuo joj lice, nakon čega ga je čovek brzim pokretom zgrabio i odvojio od nje. - Oprostite, molim! Da li ste povređeni? Oprostite! - Izvinjavao se dok je gledao u Kalinu delimično zabrinut, delimično zbunjen.
- Nisam, sve je u redu, ne brinite.
- Ovo se nikada ranije nije desilo! Nikada!
- U redu je, stvarno. - Uveravala ga je, jer je videla da se uistinu uznemirio.
- Trebao sam više da pazim. Sigurni ste da niste povređeni?
- Sigurna! - Nasmešila se kako bi mu bilo lakše.
- Uh! Prošlo je dobro, ali je moglo biti tragično. Meda inače nije naročito druželjubiv.
- Psi osete kada ih neko voli, zar ne, Medo? - Pomazila je psa koji je veselo počeo da se vrti u krug, čemu se čovek još više začudio. - Ti nisi odavde, zar ne?
- Rođena sam ovde, igrom slučaja. Moj otac je odavde, a sada svi živimo u Beogradu.
- Hm... A ko je tvoj otac?
- Đorđe Stanojević.
Čovek je zaćutao. Isprva je delovao šokiran, a zatim kao da je u nekakvoj neverici. Kalina se zbunila i tek što je htela da ga upita o čemu se radi, čovek se pribrao i upitao: Milevina unuka?
- Da. Poznajete moju baku? - Upitala je s olakšanjem.
- Ovo je mali grad, svi se manje-više poznajemo.
- Tako je to u manjim gradovima.
- Da, mali gradovi su magični. - Značajno je rekao, čekajući njenu reakciju, koja nije usledila. Bar ne onakva kakvu je očekivao.
- Zaista jesu. Nikada, kao ove godine, nisam ovako doživela Knjaževac. Možda sam sazrela ili je nešto drugo u pitanju, ali ovoga puta ga upijam, a i on mene kao da grli. - Kada je shvatila da je svoje misli izgovorila potpunom neznancu, poželela je da pobegne što dalje da joj ne video obraze koji su se zarumeneli od neprijatnosti. Međutim, on ju je gledao sa nekakvim posebnim divljenjem, kao da mu je drago što se ona tako oseća, što opet nije imalo smisla, jer, zašto bi njemu bilo stalo do toga?
-Nisam se predstavio. Lesimir. Pružio je ruku.
- Kalina. - Nasmešila se. - Imaš veoma neobično ime.
- Ne bi verovala koliko sam puta to čuo. - Nasmejao se. - Tvoje ime je prelepo!
- Hvala! - Nasmešila se.
- Pa, Lesimire, bilo mi je drago. Trebalo bi da se vratim kući, da se baka ne zabrine.
- Naravno. Takođe, bilo mi je zadovoljstvo što sam te upoznao. - Zastao je na trenutak. - Možemo te otpratiti, ako želiš.
- Hvala, ali ne bih da vas remetim. Nije mi kuća daleko. Medo, divan si! - Pomazila je psa u znak pozdrava. - Nadam se da ćemo se sresti opet.
- Zdravo, Kalina! - Pozdravio je Lesimir i nastavio još par minuta da gleda za njom.
*****************
Na kuhinjskom stolu je čekala večera. Baka je završavala pranje sudova kada je Kalina stigla kući. Osećala je mir, u srcu, u duši. Kao da se nešto u njoj menjalo, kao da je Kalina koju je poznavala ostala u Beogradu, a ovde došla jedna druga, spokojnija i snažnija Kalina.
- Bako, ostavi to, završiću ja. - Nežno je zagrlila.
- Znaš li o čemu razmišljam?
- Ne.
- Da i ja kupim mobilni telefon. - Rekla je značajno.
- To je dobra ideja, s obzirom na to da nemaš fiksni telefom. Tata već godinama....
- Ma, ne volim ja te sprave. - Prekinula je baka. - Zabrinula sam se, dugo te nije bilo, pa sam pomislila da bi mi jedan sad baš dobro došao.
Kalina se nasmejala. - Izvini, znam da sam rekla da ću izaći na kratko, ali, zapričala sam se s nekim, i eto... Izvini.
- Nekim poznatim?
- Možda ga i znaš. On je zvučao kao da te poznaje. Lesimir. Eto, nisam pitala za prezime. Ima rotvajlera, ako će ti to pomoći.
- Lesko? Znam ga. On je šumski duh. Dobar je on, nije opasan.
- Šumski duh? - Glasno se nasmejala.
- Da,da! - Pomalo uvređeno je potvrdila Mileva. - Šumski duh. Jesi li čula za Lesnika? Lesnik je šumski duh starih Slovena. Lesnik - Lesimir. Zar ne uviđaš? U davna vremena, imao je glavu neke rogate životinje, obrastao u runo, a umesto stopala imao je kopita. Ali, vremenom, svet se menjao, ljudi su se menjali, napredovali, pa tako i on i mnoga druga bića. Našli su način da uzmu ljudski oblik i sada žive među nama. Većina ljudi ni ne zna za njih, a ostali, poput tebe, ne veruju.
- Bako, stvarno sam umorna. Daj da završim to, a ti lezi, odmori se. Sigurna sam da si ti umorna. - Rekla je i počela da pere preostale tanjire. Mileva je vrtela glavom u znak neodobravanja, ali joj je na kraju poželela laku noć i otišla u svoju sobu.
- Šumski duh, ha! - Izgovorila je. - Kakva mašta.
*************************
Sledećeg jutra, Kalina je otišla kod Ivone na kafu. Sedele su u drvorištu i čavrljale, dok se mala Marija igrala ispod starog hrasta, gde je od ubranog cveća pravila svoju cvećaru. Kalina je posmatrala krajičkom oka, nezapostavljajući svoju drugaricu. Nakon prvog gutljaja kafe, Ivona je iz džepa izvadila kutiju cigareta, i sa velikim zadovoljstvom, zapalila jednu. Kalina upitno podiže obrvu. -O, otkad to?
- Par meseci, ali samo ponekad, uz kafu. - Napravila je pauzu i povukla dim. - I kad moji nisu kod kuće. - Nasmejala se.
- Čula sam da ginekolozi trudnicama tolerišu do pet cigareta dnevno, ako baš nikako ne mogu da ih ostave u potpunosti. Tako da, verovatno, neće ni tebi mnogo naškoditi.
- Očekivala sam nešto poput "nemoj", "narušavaš zdravlje" i slično... - Rekla je osetivši olakšanje što će popiti kafu bez slušanja kritika na račun pušenja.
- Mislim da time ne bih postigla ništa, pa se neću ni truditi. Provereno znam da kada pušaču prilaziš na takav način, njegova ljubav prema cigaretama, suprotno logici, postaje još veća. - Zastala je. - Iako bih ti, najradije, održala baš lepo predavanje na tu temu. - Nasmejala se.
-Dobro. Bar smo taj deo lako prošle.
- Ima još? Molim, samo mi nemoj reći da se drogiraš, a da ti robu nabavlja oženjen muškarac od koga si dobila nekakvu boleštinu, za koju si saznala nakon što te je ostavio. - Razmenile su ozbiljne poglede, pa u isto vreme prasnule u smeh. - Auuuuuu! Kakva konstrukcija! - Ivona je pokušavala da se uozbilji.
- Pa, imala si izraz na licu kao da ćeš mi saopštiti nešto tako... - Rekla je smejući se i dalje, brišući suze koje su od smeha počele da naviru. Tada je primetila da Marija više nije pod hrastom. Trenutak nepažnje i Marije nema.
- Vraćam se za minut. - Naglo je ustala i pošla kući. Znala je da Marija ne bi otišla nekud a da se ne javi, ali se i pored toga zabrinula, jer je takođe znala i to da su deca nepredvidiva, jer kada se zaigraju, zaborave na sve.
Prilazila je kući sa prednje strane i ugledala Mariju kako sedi za stolom ispod višnje, leđima okrenuta ulici. Odahnula je. Međutim, tada primeti da Marija razgovara sa nekim. Problem je bio što je, u stvari, bila sama. Gledala je u vazduh ispred sebe kao da neko zaista sedi tu, čas pričajući, čas ćuteći i slušajući, kao da zaista vodi razgovor sa nekim. Kalini se to učini veoma čudno, pa je sasvim tiho, maltene hodajući na prstima, pokušala da priđe što bliže kako bi uspela da čuje bar delić tog "razgovora". Međutim, Marija je nekako ipak čula njene korake, pa se naglo okrenula i pogledala je zbunjeno. Kalina je bila sigurna da je nije mogla čuti, jer ni sama nije čula svoje korake, pa je bila u nedoumici - kako je Marija znala da neko prilazi? Da film u pitanju, rekla bi da ju je to nešto nevidljivo upozorilo.
- Hej, šta radiš? - Upitala ju je Kalina sa osmehom, glumeći da je sve u redu kako je ne bi uplašila.
- Sedim. - Odgovorila je kratko i pomalo suzdržano, kao da nešto krije.
- U jednom trenutku si bila ispod hrasta, u sledećem te nije bilo. Malo sam se zabrinula. - Nežno je rekla.
- Izvini. Neće se ponoviti. - Opet je bila suzdržana. Kalina je zastala na par sekundi, i iako joj je zvučalo apsurdno, ipak je izgovorila. - Da li si sama? - U američkim filmovima sva deca imaju zamišljene- izmišljene prijatelje. Možda je to u pitanju. Marija ju je ispitivački posmatrala i samo što je Kalina htela da kaže da se šalila, Marija je upitala: Pa, zar ne vidiš? - Upitni izraz na njenom licu je govorio "da li vidiš ili ne?" Kalina se zbunila još više. - Šta?
- Da li sam sama? - Proveravala je.
Po prvi put, Kalina nije mogla da razume Marijino ponašanje. Nije znala da li da se zabrine ili da se naljuti. Ako se naljuti, blokiraće Marijino poverenje i neće čuti ništa od onoga što je zanima. Zato je nastavila umirujućim glasom. - Mače moje, znaš da mi možeš reći sve. Ti i ja smo najbolje drugarice, zar ne? - Nežno je pomazila po obrazu.
- Jesmo. -Tiho je izustila i pognula glavicu. A onda je, iznenada, podigla i ponovo pogledala ispred sebe u nešto čega nije bilo; izgledala je kao da pažljivo sluša. Zatim se okrenula prema Kalini, i pomalo drsko joj se obrati. - Nemam ništa da ti kažem. Ja ne znam šta želiš da čuješ!
Ovog puta, Kalinaa se zaista naljutila i pre nego što je stigla da razmisli o tome šta će reći, čula je sebe kako govori - Slušaj me dobro, Marija! Nije u redu da se tako šališ sa mnom. Ako je u pitanju neka tvoja nova igra, lepo mi reci! Uvek mi sve govoriš, a šta je sada ovo?! Zašto se ponašaš ovako?! Počinješ da me ljitiš! - Izgrdila ju je glasno. Marija je briznula u plač. - Izvini, Kalina! Izvini! Nemoj da se ljutiš na mene toliko! Ja... Ja.... - Nije uspevala da izgovori, kada se čuo bakin zabrinuti glas. - Šta je desilo? Šta bi? - Uzela je Mariju i stavila na krilo. - Kalina se ljuti na mene... - Kroz plač je izgovorila Marija.
- Zašto, pobogu?
- Ne znam! - Plakala je i dalje.
- Imale smo dogovor, prekršila ga je i sad snosi posledice! - Kalina nije želela da ispriča baki šta se desilo, jer bi je kasnije bilo nemoguće zaustaviti u pravljenju raznih teorija o natprirodnim bićima.
-Pa, ne može biti toliko strašno. - Pogledala je molećivo Kalinu, koja je bila veoma ozbiljna.
- Dogovor mora da se poštuje! - Rekla je odlučno, pretvarajući se da je ljuta više nego što je zaista bila.
- Dobro, de, de... - Negodovala je baka.
-Idem da popijem kafu, a ti za to vreme razmisli o ovome, jer ćemo još razgovarati kad se vratim. - Rekla je strogo.
Kalinina oštrina je iznenadila Milevu. Pozitivno.
- Deca vole da privlače pažnju. Možda je bila ljubomorna što sediš sa mnom. - Zaključila je Ivona, nakon što joj je Kalina ispričala šta se desilo sa Marijom.
- Možda... - Rekla je tiho. Misli su joj odlutale. Zabrinjavalo ju je to što je za 24 sati u Knjaževcu, dva puta poklekla pred zdravim rasuđivanjem. Prvi put na mostu, kada je umislila da Lesimir nema senku, i sada sa Marijom, kada je, od obične dečije ljubomore, napravila dramu. "Šta mi je? Da li je majka u pravu što strahuje od bakinog uticaja na mene? Ako sam za samo jedan dan ovoliko umislila, šta će biti za mesec ili dva boravka ovde? Kako je moguće da je svo moje znanje toliko slabo u odnosu na bakinu prebujnu maštu?"
- Slušaj! Da ti ispričam o mom "nevidljivom" čoveku, pre nego što neko dođe.- Iz misli je preneo Ivonin glas, u kom se osećalo uzbuđenje što će konačno nekom ispričati svoju tajnu.
- Jao, izvini, molim te! Ja te davim glupostima, a ti mi dozvoljavaš! - Blago se osmehnula. - Hajde, počni već jednom!
- Zaljubljena sam! - Izgovorila je polutiho, primaknuvši se Jeleni još bliže. Njene krupne oči su sijale, a na ozarenom licu pojavio se širok osmeh. - Zaljubljena sam - do besvesti!
- Tvoj pogled mi je to rekao i pre nego što si izgovorila. To je divno! U koga? Neko odavde? Da li ga poznajem? - Oduševljeno je ispitivala.
- Ne poznaješ ga, ali si sigurno čula za njega. Od Mileve. Ona ga baš i ne voli mnogo. - Slegla je ramenima. - On je zmaj. - Značajno je pogledala pa, ne mogavši da se suzdrži, prasnula u smeh.
- Nadam se da nije crveni, čujem da su oni najgori.- Ozbiljno je nastavila Kalina.
- Nije, nije, Mileva kaže da je zeleni. - Nastavila je da se smeje.
- Pa, gde, od svih zmajeva, ti u zelenog da se zaljubiš! A toliko zlatnih zmajeva oko nas!
- Znaš kako kažu, dobre devojke vole loše zmajeve.
- A, reci mi, ima li stvarno krilca ispod pazuha? - Kalina nije mogla da se suzdrži. Asocijacije su samo nadolazile.
- Ma, ti stvarno nisi normalna! - Pokušala je da se uozbilji.
- Ne mogu da odolim! Kad počne priča na tu temu, mašta mi podivlja. A sada sam baš inspirisana.
- Definitivno jesi. A i moj zmaj zna da inspiriše, na razne načine. - Rekla je, naglašavajući poslednje reči.
- Ako ništa u šta drugo - u to definitivno verujem. - Glasno se nasmejala.
- Znaš li šta sam shvatila? Da može da me ima kad god želi i koliko dugo želi - a da mi to ne smeta. - Ni njoj samoj nije bilo jasno kako je uspela da se miri sa takvom situacijom.
- Ne smeta ti to? Hm, zanimljivo. I neverovatno. Ili ti je bacio nekakve čini ili si spremna za jedan detaljan neuropsihijatrijski pregled, a pošto u ovo prvo ne verujemo ni ti ni ja, rešenje je očigledno. - Kalina je pokušala da održi šaljiv ton, jer je to bila tema o kojoj ona nije imala mnogo šta da kaže ili savetuje. Na polju ljubavi bila je amater - kada bi se nekom dopala, pravila je šalu od toga, jer nije osećala ni želju ni potrebu da se oproba u tome. Verovala je da sve prave stvari u životu dolaze spontano, i čekala je da joj se i ljubav dogodi na takav način.
- Čekaj! - Tiho je rekla Ivona. Pogledala ju je značajno, i kažiprstom desne ruke preko usana dala znak da ćuti. - Neko dolazi.
U Ivonino dvorište je bilo moguće ući iz dve ulice, jer je kuća bila smeštena na raskrsnici. Iz veće ulice se ulazilo u maleno dvorište koje je vodilo pravo u kuću,i to je bio glavni ulaz, a iz manje, sporedne ulice moglo se ući u prostranu baštu, punu cveća, žbunastih biljaka, uredno zasađenih, i desetak stabala raznog voća. Kroz baštu su ulazili bliski prijatelji i rodbina, tj.svi oni koji su često boravili tu, i to im je bila neka vrsta prečice.Blizu staze koja je spajala prednje i zadnje dvorište, u blizini ograde koja je delila Milevino imanje od imanja Ivoninih roditelja, bila je baštenska garnitura na kojoj su sedele Kalina i Ivona i ispijale kafu.
Tada je i Kalina čula šum koraka koji je pravila gažena trava. A onda se iza kuće pojavila crvenokosa devojka. Prosečne visine i građe, a izuzetno bistrih zelenih očiju u kojima se mogao videti njen živahan, možda čak i pomalo neobuzdan, temperament.
- Devojke! - Pozdravila ih je piskavim glasom. - Uživate, vidim!
- Monika, otkud ti? - Upitala je Ivona nezainteresovano. Kalina je zaključila da im to nije prijateljica.
- Bila sam u prolazu, pa pomislih, da svratim, da te pozdravim. - Osmehnula se provokativno. Zatim je pogledala Kalinu, isprva znatiželjno, a onda ljubopitljivo. - Zdravo, ja sam Monika! Da li smo se već upoznale?
- Ne bih rekla. Kalina.
- Kalina? - Značajno je pogledala. - Baš lepo ime, Kalina. Nesvakidašnje. -Osmehnula se pritvorno. - Čini mi se kao da sam te već srela negde.
- Sigurna sam da bih te upamtila. Ako ni zbog čega, onda zbog očiju. - Nasmešila se.
- Sočiva. - Rekla je kratko, zabacila kosu preko ramena pa se okrenula prema Ivoni. - Hoćeš li kuvati kafu?
- Rado, ali moraćemo drugi put, na žalost. Baš sam pitala Kalinu da pođe sa mnom do grada da obavim nešto. - Nije se ni trudila da zvuči kao istina.
- Aha. - Izustila je uvredljivo. - Onda, neću da vas zadržavam. Vidimo se sutra, na festu, je l' da?
- Verovatno.
- Ko je Monika? - Upitala je Kalina, nakon što je crvenokosa devojka otišla. Ivona je zakolutala očima i uzdahula. - Monika je jedna prava, pravcata veštica! Nameračila se na Petra, a kako zna da imam nešto sa njim, bezobrazno me provocira! Kad mi pukne film, raščerupaću je! - Frktala je.
- Jao, ne mogu da verujem! - Kalina je bila iznenađena. - Kako se samo usuđuje da dođe ovde? Bez trunčice sramote?
- Ma, ne bi verovala šta je sve u stanju da uradi. Nadam se da neće biti prilike da to i vidiš.
- A, reci mi, kakav je fest pominjala?
- Špricerfest. Pravimo i pijemo špricer. - Vragolasto je rekla. - Hoćeš li da idemo?
- Hoću! - Odgovorila je kao iz topa. - Da se razgalimo malo. - Nasmejala se.
- Moram da idem sada, baka me je zamolila da joj kupim nešto u gradu.
- Važi. Javi se kasnije.
- Hoću. Ljubim te.
***********
Uputila se laganim korakom ka Staroj čaršiji, gde se nalazila mala radnja u kojoj je trebalo da preuzme nešto za baku. Vrelina letnjeg dana još uvek nije dostigla svoj maksimum, pa je bilo prijatno šetati kraj Svrljiškog Timoka, okruženog prirodom, ušuškanog između Stare čaršije i Spomen-parka, koji je, preko reljefnih spomenika, pričao o ratnoj istoriji Knjaževca. Šetajući uskom, popločanom stazom, koja je pratila reku, ugledala je drvo magnolije, olistalo i procvetalo, čiji je blagi, slatki miris povetarac prenosio prolaznicima. Poželela je da ubere cvet, ali joj je bilo žao da naruši tu lepotu. Nežnim pokretom dlana je prešla preko mekanih, ljubičastih latica, kako bi ih maksimalno osetila a da ih ne uznemiri. Pomislila je da im je milo što ih poštuje i nasmešila se. U tom trenutku, osetila je nečije prisustvo. Naglo se okrenula, ali nije bilo nikoga u blizini. Osetila je žmarce po koži, pa se stresla da otkloni osećaj nelagode koji je obuzeo. Ne razmišljajući više o tome, produžila je do radnje u koju je baka poslala, a koja se ispostavilo da prodaje suvenire, amajlije i začinsko bilje. 'Šta li je sad smislila?' Pomislila je Kalina kada je shvatila gde ju je Mileva uputila.
Nakon što je preuzela papirnu kesu, koja joj je data kada je rekla ko je šalje, krenula je pravo kući. Usporila je korak kada se približila magnoliji, jer je opet osetila nelagodu. Zastala je, ali nije prilazila drvetu. Gledala je u njegovu krošnju, kao da je očekivala da progovori. A tada joj je neko prišao s leđa i pružio ljubičasti cvet. Zaledila se. Nije se usudila da se okrene. Gledala je u snažnu mušku ruku, koja, nakon par sekundi je primetila, pažljivo drži cvet. Tek tada je odlučila da se okrene, oštro, samouvereno.
Iza nje je bio muškarac, dosta stariji od nje, čiji je pogled fiksirao njen, pa osim visine, nije uspela da primeti ništa drugo kod njega. Gledali su se nekoliko sekundi, pre nego što se uspela da otrgne pogled. Tada je uspela da ga dobro osmotri. Iz krupnih crnih očiju sevala je vatra, pune usne pravilnog oblika, razvučene u blago zavodnički osmeh, privlačile su joj pogled, i jedva je uspevala da ga usmeri na nešto drugo. Širokih pleća, definisane muskulature,koja se nadzirala ispod bele majice bez rukava, jedan pravi alfa mužjak je stajao pred njom, pružajući joj cvet magnolije. Poznavanje simbolike poklanjanja cveća joj je pomoglo da ostane pribrana i savlada opijenost koju je počela da oseća.
- Ljubazno od Vas, ali nije trebalo. - Rekla je odlučno.
- Primetio sam da ti se dopada. - Odmah je prešao na 'ti'. - Pomislio sam da bi želela da ga imaš. - Pokušao je da joj dohvati ruku, kako bi joj položio cvet na dlan, ali Kalina je ustuknula. - Da, dopada mi se. Ali, više mi se dopadao na drvetu. Sada mi deluje tužan, jer je otrgnut od svoje porodice, osuđen da uvene pre vremena.
- Siguran sam da nije tužan. Štaviše, čini mi se da je srećan što je žrtvovan da bi pripao tebi.
- Možda. A možda mu nije po volji razlog iz kog se poklanja. - Počela je da se nadmudruje.
- Možda bi tako razmišljao da nije dovoljno zreo. - Mudro se osmehnuo. - Ali, pošto jeste, verujem da ceni što je baš on izabran da ti u moje ime poruči koliko si veličanstvena.
Matirana. Munjevitom brzinom je tražila kontra-odgovor na njegove preuranjene i preterane komplimente. Nije ga nalazila. Nije joj prijala situacija u kojoj se našla, ali, po prvi put, nije uspevala da se izvuče. Pokušavala je da kaže nešto, ali reči nisu izlazile. Osećala je vrelinu, koja se od lica počela širiti čitavim telom. 'Šta mi je, dođavola?' Pomislila je, ljuta na samu sebe. I umesto da se smiri, da se skoncentriše na razgovor, počela je da upija njegov izgled. Njegova glatka koža, blago preplanula, zategnuta, mamila je da je dodirne, njegov miris joj se uvlačio u nozdrve; sve na njemu je privlačilo, kao da se našla u magnetnom polju gde je ona najjači minus, a on još jači plus.
- Nemojte! Neprijatno mi je. - Rekla je na kraju iskreno, izbegavajući njegov pogled. Borba sa samom sobom je iscrpela. Osećala je slabost.
- Zašto? Nema potrebe za tim. - Nastavio je kao da nije primetio šta se sa njom dešava. - Zapazio sam da si poželela da je ubereš, ali nisi. Ja sam to učinio, jer sam pomislio, dok sam te posmatrao, 'da, ako neko treba da je ima, onda je to ona'. Jer baš zato što je nisi ubrala, zato i pripada tebi. Nežnost i stidljivost, koju simbolizuje, se ogleda u tebi. I zato te molim, uzmi je.
Slušala ga je kao začarana. Ništa joj nije prijalo više nego njegov glas i njegove reči, ali nešto joj je šaputalo da treba da ode odatle. - Izvinite, moram da idem. - Nespretno mu je mahnula i brzim korakom počela da se udaljava od njega, koji je nastavio da gleda za njom zadovoljno se osmehujući.
- Šta izvodiš? - Prišao mu je Lesimir nakon što se Kalina sasvim udaljila.
- Ne znam o čemu pričaš. - Iznenađeno ga je pogledao.
- Nemoj ni da razmišljaš o njoj. Šta ti je? - Lesimir je bio uznemiren.
- Hteo sam da vidim kakva je. Mislim da je ona prava.
- Video si. Ne prilazi joj više. Ne sviđa mi se kako je reagovala na tebe.
- Iako sam se žestoko potrudio, ona se okrenula i otišla. Ne bih rekao da je reagovala. - Slegnuo je ramenima.
- Mudruješ, je li? Obojica znamo da ona nije predmet diskusije. Pazimo, ne prilazimo. - Upozoravao je svog poznanika.
- Onda bi bilo dobro da i ti povedeš računa. Video sam vas pre neko veče.
- Meda se zaleteo na nju.
- Aha! - Klimnuo je glavom, glumeći da je poverovao. Lesimir ga je prekorno pogledao. - Čini mi se da nisi ozbiljno pristupio ovoj situaciji. Možda ne bi trebalo da učestvuješ.
- A ti ćeš o tome da odlučiš, je li? - Nagnuo nad njim, preteći.
- Zna se ko odlučuje. - Lesimir nije ustuknuo, već je mirno nastavio. - Samo se ti drži pravila i neće biti problema.
- Vidimo se sutra na festu, Leki. - Nasmejao se i otišao.
- Nadam se da nećeš nešto zabrljati.- Izgovorio je uzdahnuvši.
***********************
- Bako, evo paketa. - Kalina, vidno rastrojena, spustila je kesu na trpezarijski sto i pošla u svoju sobu.
- Pitala je Marija za tebe. Strahuje da si još uvek ljuta. - Mileva je pomno posmatrala. Primetila je da nešto nije u redu.
- Gde je Marija?
- Iza kuće, igra se. Jesi li dobro?
- Jesam, zašto pitaš?
- Deluješ uznemireno.- Primeti Mileva.
- Ne, sve je u redu. - Odbila je da prizna. - Ivona je predložila da idemo na neki fest. sutra, pa razmišljam o tome. Ne znam ko sve ide tamo, kakav je to događaj...
- Čula sam da se ljudi lepo druže tamo. I da se mnogo pije. Mladima lepo, stariji se brinu, ništa novo, ništa drugačije. - Reče Mileva. - Hoćeš li da ideš?
- Mislim da hoću. Treba mi razonoda. - Uzdahnula je.
- Razonoda? Pa, zašto nisi ranije rekla nešto ? Nisam shvatila da se dosađuješ! - Uzviknu Mileva. - Možemo nas tri sutra otići do Bigrenih vodopada. Nisam godinama išla tamo. Jesam li te vodila tamo?
- Jesi. - Nasmešila se Kalina. - Mada, prošlo je dosta vremena, pomalo sam ih i zaboravila. Mogle bi otići. Dobra ideja, bako.
Milevu preplavi toplina. - Dođi da te zagrlim, sunce moje. - Kad je zagrlila, osetila je Kalininu uznemirenost. Videla je muškarca sa kojim je Kalina razgovarala. Ustuknula je. Znala je da Kalina još nije spremna da poveruje, da prihvati svoju sudbinu, i zato nije smela da joj dosađuje. Morala je da bude taktična. - Idi sad kod Marije, popričaj s njom, uteši je. Mnogo je tužna.
Kada je Kalina izašla. Mileva je zgrabila kesu sa stola i užurbano pošla u svoju sobu. U kesi su bile neke suve grančice, suve trave, kamenčići, konci i sitne metalne karike. Mileva se bacila na posao. Treba što pre da joj napravi zaštitu, jer bi bez nje mogla da nastrada. Sve se odvijalo brže nego što je očekivala, pa će morati sve da se ubrza, a vreme joj nije bilo prijatelj.
- Mako, šta to čitaš? - Kalina je prišla sestri koja sedela na travi i listala neku knjigu. Podigla je glavu i nasmešila joj se. - Gledam slike. A ti? Gde si bila?
- Nešto sam kupovala za baku. Kakva je to knjiga? Mogu li da pogledam?
- Pogledaj, slobodno. Baš je zanimljiva, o mitologiji. Ima čak i onih priča koje si mi ti pričala. Ali ovo je bolje jer ima puno slika. - Bila je uzbuđena i očigledno zainteresovana za tu temu.
- Hm! Mitologija, kažeš? - Upitno je podigla obrvu. Pitala se kad će baki da dosade ove stvari. - Baka se baš potrudila da te oraspoloži.
- Nije bakina. To je za tebe stiglo.
- Za mene? - Kalina se zaprepastila. - Zašto bi meni neko slao ovu knjigu? I ko? Ko je doneo?
- Poštar, ko bi drugi? - Nasmešila se Marija. - Dobro, nije ti smešno. Zašto si sad ljuta?
- Nisam ljuta, ne brini. Malo sam se iznenadila, jer nisam očekivala poštu, naročito ne knjigu o mitologiji Slovena.
- Možda imaš tajnog obožavaoca.-Namignula joj Marija. Kalini se pred očima stvori slika magnolije i nepoznatog muškarca koji joj se osmehuje. Odmahnula je glavom da je otera.
- Možda. -Rekla je kiselo. - Ili neko voli da se šali. U svakom slučaju, htela sam da razgovaramo o onome što se desilo danas.
- O čemu? - Marija se pretvarala da se ne seća.
- Mako, nemoj da me zavitlavaš. Zaista želim da fino porazgovaramo, bez šale, bez ljutnje i bez laži. Može?
- Može. - Nevoljno je rekla.
- Dobro. Najiskrenije sada, sa kim si pričala danas, tamo pod višnjom? - Mislila je će više postići ako bude direktna i ako postavlja jasna pitanja.
- To je bio neki čovek, veoma star. Ali, šššššššššš! - Kažiprst je stavila preko usana. - Rekao mi je da ti ništa ne govorim, jer mi nećeš verovati. Rekao mi je da ćeš se mnogo ljutiti.
- Zašto šapućeš? Nije valjda još uvek ovde? - Upitala je Kalina oprezno. Sada su saučesnici.
- On je stalno ovde.
- Sada? Gde je?
- Sada je u kući. On je kućni duh. Nekad izađe napolje, prošeta oko kuće, da protegne noge, kaže. On živi ovde, Kalina. - Kalina je slušala otvorenih usta.
- Ne mogu da verujem!- Uzviknula je.- Znači, meni priča o zmajevima i bogovima, a tebi o duhovima. Neverovatno! - Bila je mnogo ljuta na baku.
- Tiše, Kalina! Pst! Čuće nas! Obećala sam mu da ti neću reći ništa o njemu. - Molećivo je gledala. Kalina je shvatila da Marija zaista ili veruje, ili ga je stvarno videla. Ali, nije mogla da ga vidi. Duhovi ne postoje, bestraga! - Ja stvarno ništa više ne razumem. - Odustala je od ljutnje protiv bake.
- I, šta kaže Domovik? - Upitala je Kalina mirno, prihvatajući situaciju.
- Ne zove se Domovik! Odakle ti to ime?
- Ne? Hm. Dobro, kako se zove tvoj duh?
- Zove se Talason. I nije moj. On čuva kuću. Dok god smo u kući, i mi smo sigurne.
- Od koga?
- Od svega što bi moglo da te povredi. Tako mi je rekao.
- Mene? Zašto bi neko želeo mene da povredi?
- To sam ga i ja pitala. Rekao mi je samo da će mi sve ispričati drugi put.
- Je l'? A što drugi put? Žurio je kod frizera?
- Ne! Kalina, duhovi ne idu kod frizera! Tebi stvarno treba ova knjiga. Ko god je poslao, nije pogrešio. - Nadmeno je rekla. Kalina se suzdržavala da se ne nasmeje.
- Nije mogao da mi završi priču, jer si ti naišla. Ja bih ti odmah ispričala, ali on je uporno govorio da je još rano, da ti nećeš verovati. Nije mi dozvolio reč da kažem. - Slegnula je ramenima.
- Talason? - Ponovila je njegovo ime. - Negde sam pročitala nešto o Talasonu, ali ne mogu da se setim ni gde ni šta...
- Ima ga u ovoj knjizi! - Uzbuđeno je rekla Marija.
- I mislila sam da ga ima. Mogu li da vidim? ''Talason je bio duh koji je štitio javne građevine - pošte, škole, opštine. Smatrao se i za kućnog duha, ali se u tom slučaju nije vezivao za ljude koji tu žive, već za samu kuću. Ovo biće štitilo je građevinu od ljudi koji im prilaze sa lošim namerama. Talasoni su bili nevidljivi osim za ljude koji su rođeni u utorak ili subotu. Takvim ljudima oni su se pojavljivali u obliku tamnog obličja ili senke, a mogu ga videti i psi..." - Kalina je čitala redove o Talasonu, razmišljajući o tome, kako je Marija znala za njega pre ove knjige. - Reci mi, da li ti je baka pričala o Talasonu?
- Nije. On kaže da ga baka ne voli, i da joj ga ne spominjem.
- Ok. Čekaj me tu, vraćam se za minut. - Kalina je izvadila mobilni telefon iz svoje male sportske tašne i stala zvati majku. - Mama, samo mi brzo odgovori, možeš li? Koji je bio dan kada se rodila Marija?
- Subota. Zašto pitaš?
- Onako, hoću da joj izračunam horoskopski podznak. Zvaću te kasnije, važi?
- Važi. Ljubim vas puno:
- Neverovatno! Kao da se sve urotilo protiv mene. - Iznervirano je komentarisala.
- Kalina, da li je sve u redu? - Pitala je Marija.
- Ma, sve je savršeno! - Ironično će. - Hajmo u kuću. Ogladnela sam od cele ove zbrke!
*****************************************
Rano ujutro su krenule na Bigar vodopad. Mileva se probudila mnogo pre svojih unuka, kako bi pripremila hranu za izlet na koji će ići. Na brzinu je napravila proju sa zeljem i pitu sa višnjama, a za doručak pre puta, čuveni belmuž. Kalina i Marija su sa slašću pojele pripremljen doručak i zajedno sa Milevom krenule na izlet u prirodu.
Nedaleko od Bigar vodopada, nalazi se naselje Kalna, do koga su došle autobusom, a odakle će, odlučile su nakon poduže rasprave o Milevinim godinama, peške do vodopada. Mileva je bila dobrog zdravstvenog i fizičkog stanja, pa je ubeđivala unuke da joj pešačenje neće biti ni najmanji problem. I na kraju je pokazala da je u mnogo boljoj kondiciji nego što bi iko mogao da pretpostavi. Kada bi je Kalina pohvalila, ona bi joj odgovorila da je zdrava ishrana ključna.
Marija je, takođe, bila izdržljiva, i iako dete, pomislila je da bi bilo neumesno žaliti se na bolne mišiće, ako se baka ne žali. Iako su pravile kratke pauze, pešačenje pet kilometara je dobar trening.
Kroz raskošno zelenilo, pešačka staza je vodila pravo do vodopada. U vazduhu se još uvek mogao osetiti miris jutarnje rose pomešan sa mirisima trave i poljskog cveća. Kako su se približavale vodopadu, sve se glasnije mogao čuti huk vode koja je u slapovima padala u Stanjansku reku. Kalina je bila veoma uzbuđena. Već u Kalni je primetila kako joj srce ubrzano lupa; osećala je radost kakvu do tada nikada nije, i nije umela da objasni zbog čega. Cvrkut ptica u pratnji zvukova raznih insekata počeli su da stvaraju predivnu veselu melodiju koja je u isto vreme opijala i uzbuđivala; iznad nje je proleteo roj leptira, koji, kao da su ritmu te melodije, pevušili njeno ime. Kalina je, kao začarana, počela da se vrti u krug, raširenih ruku, zatvorenih očiju, glavom podignutom prema nebu. Žubor vode i glasovi koji su je dozivali bili su sve glasniji, a oko nje se počeo stvarati kovitlac vazduha koji je dizao prašinu oko nje a koji je nije dodirivao.
Marija se okrenula da vidi zašto je Kalina zastala. Ugledavši taj stravičan prizor, prestravljeno je vrisnula.
- Bako!
Mileva je spremno potrčala prema Kalini, ali nije uspela da joj priđe. Neprobojni kovitlac je odbio svaki njen pokušaj da dotakne Kalinu.
- Da ste smesta prestali!- Glasno i strogo je naredila. Međutim, ništa se nije dogodilo. Kalina se i dalje vrtela kao u transu, a Marija je uplašeno stajala i kroz plač molila baku da joj pomogne. Tada je mileva iz džepa svoje suknje izvadila krpeni smotuljak iz koga je vadila nekakvu travu, i malo po malo bacala u kovitlac, izgovarajući nešto na nekom jeziku koji Marija nije razumela. Kovitlac je tada počeo da jenjava, da bi na kraju sasvim nestao. Kada je poslednje zrno prašine palo na zemlju, Kalina se srušila kao pokošena. Mileva i Marija su joj pritrčale i pokušale da je osveste.
Najzad je otvorila oči i umorno izgovorila - Šta se desilo?
- Drago moje dete! Samo si se srušila, - Mileva je pomazila po kosi. - Kako si sada?
- Dobro se osećam, nemam bolove, ne osećam zamor... Sećam se da mi je roj leptira proleteo tik pored lica, i odjednom - ležim na zemlji i vidim vas dve, preplašene. Verovatno sam se onesvestila...
- Verovatno. - Mileva je klimnula glavom. - Da li možeš da pokušaš da ustaneš?
- Ma, da! Odlično se osećam, kao da nije ništa bilo. Neverovatno. - Očistila je trenerku od prašine i trave. Marija je nemo posmatrala i baku i Kalinu, i nije joj bilo jasno šta se dešava i šta prećutkuju, ali je shvatala da bi o tome trebalo da se raspituje malo kasnije.
- Hoćemo li da nastavimo? Mislim da smo blizu, čujete li vodu kako nas zove? - Nasmejala se. Marija i Mileva nisu bile sigurne da li se šalila.
Dok je još ležala, Mileva joj je krišom ubacila u džepove one trave iz malog smotuljka. Bila je veoma zabrinuta. Bogovi su je prepoznali. Vile joj se raduju, žele da je prigrle. A ona ne veruje ni u šta. Kako da je natera da vidi? Kako da je sačuva ako Kalina ne dozvoljava da joj objasni šta se dešava?
Nakon nekog vreme, pred njima se ukazao vodopad Bigar. Netaknuta priroda oko njega bila je raj za oči. Bogate krošnje drveća su ga štitile od sunca, u isto vreme doprinoseći njegovoj lepoti. Voda, koja je u reku padala preko stena obraslog mahovinom, bila je bistra i čista. Čuvši od bake da može da se pije, Kalina je odlučila da se osveži. Pošto je bila ledena, nije popila mnogo. Umila je lice, vrat i grudi, i veselo pozvala baku i Mariju da učine isto.
- Ne mogu da verujem da ovo mesto nije uređenije i posećenije! - Razgledajući oko sebe, Kalina se pitala kako je moguće da je Bigar vodopad nepoznanica za mnoge. Ona sama ga je spominjala više puta nekim drugaricama iz škole koje su tada prvi put čule za njega. - Toliko je lepo ovde! Žao mi je što mnogi ni ne znaju za ovo mesto. Ljudi troše mnogo novca na letovanja i zimovanja po svetu, a nisu ni svesni koliko prirodnih lepota ima njihova zemlja.
- Možda i jesu,- rekla je Mileva. - ali im nije stalo. Nekome je draže da upozna druge kulture.
- Volim i ja da putujem po svetu i upoznajem i druge kulture i običaje. Ali, više od toga volim našu kulturu i verujem da ću lakše i bolje upoznati i prihvatiti tuđe, ako dobro upoznam svoje.
- Ti si toliko knjiga pročitala, da sigurno znaš sve o našoj zemlji. - Rekla je Marija.
- Da sam ti čitala o Bigar vodopadu, da li bi ga baš ovako zamislila i doživela, da nisi lično došla ovde?
- Pa, ne.
- E, zato ćemo ti i ja da obiđemo sve što nam padne na pamet! - Rekla je ushićeno. - Hajde, reci prvo mesto kojeg se setiš.
- Da li se računa i Diznilend?
Mileva i Kalina su se nasmejale. - Kako da ne! Ali pre toga imamo skoro celu Srbiju da obiđemo.
- Hoćemo li da jedemo nešto? - Upitala ih je Mileva. Eno tamo nekih klupa. Toga nije bilo kad sam poslednji put bila ovde.
- To je dobar znak! - Kalina se obradovala. - Znači, nešto se radi ovuda.
- I da, mogle bi da jedemo sada.
Nakon što su jele, sele su u hlad kraj kraj reke koja je mirno tekla svojim putem. Mileva je ubrzo zatim zadremala.
- A zašto se ovaj vodopad zove Bigar? - Pitala je Marija.
- Dobio je ime po kamenu koji se zove bigar. Taj kamen nastaje oko hladnih izvora vode. - Odgovorila joj Kalina.
- Kako to?
- Kako nastaje? Vidiš, npr. ova izvorska voda je puna minerala. Ona teče, teče i hop, naiđe na prepreku. Na tu prepreku se ti minerali nakupe u ogromnim količinama, i nakon mnogo vremena od njih nastane kamen, tj. bigar. Prepreka može biti i neka biljka. Minerali iz vode se nakupe na njoj, a kada se ona osuši ili istruli, na mestima gde je ona bila ostaju šupljine. Bigar je karakterističan po tome što je šupljikav. - Okrenula se prema Mariji i primetila da je zaspala. Pokrila je ćebetom, pa se i sama opružila, kako bi se bolje odmorila. Nakon dugog pešačenja kroz prirodu i bakine proje i pite, okružena zelenilom uz zvuk vode koja pada u rečicu i zatim otiče u Trgoviški Timok, Kalinu je ubrzo savladao san. U snu, ona, uplašena, trči kroz gustu šumu. Iza sebe čuje korake koji je jure. Na sebi ima tanku belu haljinu koja joj otežava kretanje. Beži od nekoga, ali ne vidi od koga. Često se osvrće ne bi li videla da li je uspela da umakne. Najzad, koraci se više ne čuju. Staje da pogleda oko sebe. Nije bilo nikoga, ali oseća nečije prisustvo. Strah je naterao da nastavi da trči. Počinje da gubi dah. Haljina se kači za neku granu i vuče je unazad. Pada na zemlju. Nespretno pokušava da ustane, kad primeti nečije noge ispred sebe. Plaši se da podigne glavu. Polako diže pogled ka osobi koja nemo staji pred njom i možda drži nož u ruci. Međutim, u ruci nije nož. U ruci drži magnoliju! Brzo podiže pogled ka njegovom licu i ugleda Lesimira sa rogovima, obraslog u krzno. Počinje da vrišti iz sveg glasa.
Mileva i Marija su poskočile kao da ih je neko polio vrelom vodom.
- Šta? Šta? Šta!!
Kada je shvatila da je to bio san, malo se smirila. Ali nije mogla da izbije iz glave sliku Lesimira sa magnolijom. Bila je i više nego jeziva.
*****************
Kasno popodne su se vratile kući. Marija, koja je uvek veselo trčkarala po dvorištu i kući, čekala je poziv na večeru na krevetu u svojoj sobi, listajući knjigu koja je stigla za Kalinu prethodnog dana. Mileva je ćutke pripremala večeru. Zabrinutost joj je naglasila već postojeće bore na čelu i oko očiju. Brinulo je što je Kalina počela da doživljava promene dva meseca ranije. Nije bila sigurna šta je to značilo i kako može da utiče na sam preobražaj. S druge strane, mnogi su je već primetili i vrlo brzo će svi saznati ko je ona, a dva meseca je mnogo vremena; Kalina neće hteti da bude u kući svo vreme, a ne zna da se čuva, pa može svašta da joj se desi. Narukvica, koju joj je napravila, neće moći da je zaštiti od svega. Mileva je bila svesna da neće moći sama da isprati situaciju i da će morati NJU da konsultuje, a to je nije bilo nešto što je želela da uradi.
- Bako, ja neću večerati. Idem sa Ivonom na Špricerfest, pa ću tamo nešto ugrabiti. - Ivona je bila na vratima, spremna za polazak. U dugoj haljini sa cvetnim printom, umereno našminkana, duge smeđe kose koja je padala preko ramena i leđa u valovima - bila je zanosna.
- Ipak ideš? - Milevi nije bilo po volji što će ići i nije se trudila da to sakrije. Strahovala je od njenog ponovnog susreta sa zmajem, ali je znala da ništa neće promeniti, šta god da joj kaže.
- Kako to misliš, ipak? - Zastala je.
- Mislila sam da si odustala. - Počela je da se izvlači.
- Zašto si to pomislila? -
Zbunjeno je upitala. - Ceo dan pričam o tome.
- Mislila sam da si iscrpljena. Ovo
je bio naporan dan.
- Nisam iscrpljena, naprotiv. -
Nasmejala se. - Ne brini se za mene, bako. Pa nisam ja više mala.
- Čekaj, mila, da ti donesem
nešto. - Obrisala je ruke i požurila u svoju sobu. Na stolu je
bila narukvica koju je napravila za Kalinu. Deo svojih preostalih
moći je prenela na nju, kako bi joj pojačala zaštitnu moć. Iako
svoje moći mora pažljivo da čuva i troši minimalno, Mileva je
ocenila da je ovo situacija koja zahteva magiju. Dok je posmatrala
narakvicu, začula je Marijin glas. - Kalina!
- Šta je bilo, srećice?
- Talason mi je rekao da ne bi
trebalo sada da izađeš iz kuće. - Šapnula je.
- Molim? - Kalina se pitala kada su
ovakvi razgovori postali svakodnevnica. - Da li ti je rekao zašto?
- Jeste. Neka žena sa lošim
namerama se mota oko kuće. Zla veštica! - Naglasila je Marija.
- Veštica? - Pogledala je kroz
prozor i ispred kuće ugledala Ivonu. Iako je do tog trenutka
osećala melecnu nesigurnost, nakon što je ugledala svoju
drugaricu, osetila je olakšanje i nasmešila se. - To je samo
Ivona. Čeka me. Bako, moram da idem!
- Evo me! - Žurila je Mileva. -
Ovu narukvicu sam ti napravila ovih dana. Da te čuva. I molim te,
stavi je bez pogovora. Znam šta misliš o tome, ali bih te
svejedno zamolila da je stalno nosiš. Zbog mene. - Htela je da
odbije, ali je bakin molećiv pogled razoružao.
- Dobro, bako, nosiću je zbog
tebe. Uostalom, veoma je lepa! Talentovana si.
- I meni se sviđa! - Uzviknula je
Marija. - Hoćeš li i meni da napraviš jednu?
- Već jesam. - Nasmešila se
Mileva. - Izvoli, lepoto moja.
- Divna je! - Uzviknula je Marija.
Zagrlila je baku. - Hvala!
- Bako, moram sada da idem. - Bilo
joj je žao što mora da prekine emotivnu atmosferu. - Hvala ti za
narukvicu, zaista mi se dopada. Dođite da vas poljubim!
- Zdravo! Nemojte me čekati.
- Hej, Kalina! Hoćemo li? - Ivona
je bila sjajno raspoložena.
- Hajmo!
************************
Udobno zavaljen u ležaljci na tremu kuće u kojoj je živeo, Lesimir je sa uživanjem ispijao belo vino i posmatrao šumu u daljini. Daleko od grada i ljudi, a blizu istinskoj prirodi, on je vekovima tu živeo i čekao trenutak kada će se vratiti svom carstvu, šumi; trenutak kada će opet zavladati divljinom i beskrajno uživati u njoj, kao nekada. Sećanje na to vreme mu je održavalo nadu da će se ono vratiti i bio je spreman sve da učini da se to i ostvari.
Meda, koji je mirno ležao na starim daskama kraj ležaljke, naglo je podigao glavu i glasno zalajao.
- Znam, stari moj, znam. Predugo smo čekali. - Uzdahnuo je. - Ali, nećemo još dugo čekati. Uskoro se vraćamo kući.
Meda je opet zalajao. Lesimir je ovog puta shvatio upozorenje svog prijatelja. Čašu sa vinom je spustio na stari drveni stolić i ustao. Mirno je posmatrao okolinu ne silazeći sa trema. U blizini kuće nije bilo nikoga, zasigurno. Noćni vid je jedna od tri moći koje su mu ostale kada je počeo da živi ljudskim životom.
- Lješi! - Začuo se ženski šapat. Nije mogao da proceni iz kog pravca dolazi. - Lješi!
- Dugo me niko nije nazvao tako. - Rekao je osvrćući se oko sebe.
- Lješi! Ne bi trebalo da si ovde. - Ponovo se čuo nežan ženski glas, ovog puta tiše.
- Da li se desilo nešto? - Lesimir je slutio da je veoma važno, dok se ONA lično javila.
- Stvari su počele da se odvijaju ranije nego što smo planirali. Moraš biti uz nju svo vreme. Tebi verujem.
- Kako to misliš?
- Ne mogu da boravim ovde predugo, moram da čuvam snagu. Idi njoj.
Nastupila je tišina. Lesimir je mirno stajao i razmišljao o tome šta da uradi.
- Moramo do grada. Opet! - Obratio se svom ljubimcu. Meda je zacvileo.
- Ni meni se ne ide. Mrzim gužvu, a iznad svega mrzim ove cipele! Tebe bar ništa ne žulja.
Meda je zarežao.
- Dobro, ništa osim kože. - Nasmejao se.
**************
Špricerfest se održavao u jednom od lokalnih klubova, i Ivona je na vreme rezervisala sto. Kada su stigle, Kalina je primetila da je sto za šestoro osoba. _ Nisam znala da imamo društvo?
- Doći će neki moji prijatelji. Jedan od njih, Nikola, možda će se i takmičiti.
- Možda?
- Imena takmičara se izvlače. Po troje iz Knjaževca, ostatka Srbije i inostranstva.
- Sjajno, zvuči zabavno. - Kalina je osećala uzbuđenje. Kao da će joj to veče biti nezaboravno.
- Hej, Ivona, zaboravila sam da ti kažem nešto.
- Šta? - Ivona se osvrtala oko sebe, iščekujući svog zmaja.
- Naš kućni duh misli da si veštica.
- Ja? - Iznenađeno je pogledala. - Zašto to misli? Kakav kućni duh?
- Moja Marija tvrdi da u našoj kući viđa duha, koji joj je večeras rekao da me upozori da ne izlazim, jer je ispred veštica sa lošim namerama. - Nasmejala se. - Ja pogledam kroz prozor, kad ispred kuće stojiš ti!
Ivona je ozbiljno pogledala. - Pogledaš kroz prozor? Počinješ li ti to da veruješ u te priče, Kalina?
- Ne! - Podigla je bradu ponosno. - Moram Mariju da podržim u igri.
- Aha! - Sumnjičavo je pogledala podignute leve obrve, a onda odjednom raširi oči i uzviknu. - A možda je taj vaš duh mislio na Moniku! Bila je neko vreme sa mnom pre nego što si izašla. Zato nisam ulazila po tebe.
- E, to sve objašnjava. - Nasmejala se glasno i zarazno. - Sigurno je nju mislio.
U tom trenutku, u nozdrve je počeo da joj se uvlači dobro poznat sladunjavi miris magnolije. Bio je toliko intenzivan, kao da je sedela u njenoj krošnji. Srce je počelo ludački da lupa, i ni sama nije znala zašto, naglo se okrenula ka ulazu. I tada ga je ugledala; prelepog i snažnog, sa najlepšim osmehom koji je videla u životu. Bio je u društvu ljudi koje nije poznavala, ali je ipak i on nju primetio, i na kratko zadržao pogled na njenom licu. Uglovi usana su počeli da formiraju zavodnički osmeh, kada mu je prišla Monika i odvukla pažnju.
- Ubiću je jednog dana! - Kroz zube je izustila Ivona.
- Koga? - Nadala se da nije ono što je pomislilla.
- Moniku! Pogledaj je, molim te! Nije gubila vreme, odmah ga je zaskočila.- Bila je besna.
- Koga? - Ponovila je u neverici.
- Petra! - Izgovorila je snuždeno. Bes je počeo da jenjava, a ona je izgledala kao da je odustala od svega. - Mog zmaja.
Kalinino uzbuđenje, poput staklene čaše, palo je i razbilo se na milion delića. Petar! Ivonin zmaj. Savršen muškarac sa magnolijom. Pokušavala je da se pribere, a na njenu sreću, ubrzo je pristigao ostatak društva i delimično joj odvratilo misli.
Nikola, plavokosi zgodni mladić, koji se prijavio na takmičenje; Jelena, Nikolina sestra, punačka devojka duge plave kose i fascinantnog osmeha; Milica, visoka, koščata devojka kratke rozikaste kose i naočarima u istoj boji; Aleksandar, mršavi momak ozbiljnog lica. Bili su to Ivonini prijatelji koji su to veče učinili manje napetim.
Nikola je sa uzbuđenjem iščekivao izvlačenje takmičara i pozivao društvo da mu drže palčeve. Oni su ga veselo bodrili, uz Miličine duhovite komentare, Jelenino zarazno kikotanje i Aleksandrovo iznošenje činjenica o vinu i njegovoj istoriji. Kalina i Ivona su se trudile da ne naruše dobru atmosferu nemirom koji su osećale. Ivona je primetila da se i Kalina uznemirila, ali je verovala da je to saosećajnost prema bolu drugarice koju voli. Delimično je i bila u pravu. Kalina je zaista bila tužna zbog Ivone, ali je takođe osećala bes. Bila je ljuta na samu sebe jer po prvi put u životu nije imala kontrolu nad svojim emocijama prema nekome. Bila je ljuta jer joj se Petar i dalje dopadao, ljuta što i nakon što je saznala ko je on, nije mogla da počupa sva osećanja koja ima prema njemu i odbaci ih kao neželjenu i nepotrebnu smetnju. Ali, nije bila toliko što to nije mogla, jer onda bi se tu radilo o njenoj nemoći; već što jednim delom svog bića to nije ni želela, što joj je ukazivalo na onu stranu svoje ličnosti za koju nije ni znala da postoji, onu groznu stranu ljudske ličnosti gde dominiraju slabost i požuda, a koju se svi trude da potisnu, ili bar prikriju. Da li je to čini manjim i lošijim prijateljem? Hoće li moći da gleda Ivonu istim očima i da sluša njene priče o Petru na isti način kao i pre ove večeri? Misli su joj bile toliko zamršene, brze i nepredvidive, da je morala ih otera nekako. Aleksandar joj je preporučio vino koje, po njegovom mišljenju, ne bi smela da propusti da proba. Poslušala ga je i poručila. Tada je primetila momka koga je srela na Kamenom mostu pre par dana. Išao je prema njihom stolu, ali ga je zaustavio Petrov glas. _ Lesko!
Lesimir ga je učtivo pozdravio.
- Otkud ti? Mislio sam da ne voliš gužvu.
- Pa zar da propustim Špricerfest i Kalinu na njemu?- Odgovorio je, unapred mu stavljajući do znanja da se ne igra sa ozbiljnim stvarima. - Ima li nešto novo?
- Sve po starom i po planu. Sad kada si ti tu, mogu da se opustim. - Rekao je ironično.
- Slobodno se preusmeri na Moniku. - Rekao je Lesimir. - Neka nam ne prilazi.
- Hm, znaš ti Moniku. Zna da bude nepredvidiva.
- Znam. A poznajem i tebe. Zato ti i govorim. Jesi li uspeo da kontaktiraš ostale Ljutiće?
- Radim na tome.
- Moraćeš da se ubrzaš. ONA mi je rekla da je promena počela pre vremena.
- Javila se? - Podigao je obrvu.
- Večeras.
- Dakle, ozbiljno je. - Po prvi put, Petar je delovao zabrinuto.
- Samo ti udalji Moniku. Ja ću ostalo. - Rekao je i nastavio ka stolu gde je Kalina sedela. Društvo ga je veselo pozdravilo i pozvalo ga da im se pridruži. Seo je kraj Kaline.
- Kako si? - Upitao je.
- Veoma dobro! - Odgovorila je sa osmehom. Bilo je je drago što ga opet vidi. - Kako si ti?
- Takođe dobro. Da li si prvi put na Špricerfestu?
- Jesam, zabavno je. Jedva čekam da počne takmičenje. A gde je Meda?
- Ispred, čeka me. Ne volim da ga ostavljam samog kod kuće. A ni on ne voli. - Nasmešio se.
- Moraću da ga pozdravim kasnije. Šta ćeš da piješ?
- Isto što i ti. - Odgovorio je. NJegov odgovor je Ivoni skrenulo pažnju.
- Lesko, nisam te baš dugo videla. Drago mi je što si nam se pridružio.
- Zadovoljstvo je obostrano. - Namignuo joj je uz osmeh.
- Gde je taj konobar?
Za stolom je zavladala opuštena atmosfera, čavrljanje uz smeh i vino, nazdravljanje svemu i svačemu, a Kalina je shvatila da je vino počelo da je opušta i da je počela da se zabavlja, po prvi put bez mešanja razuma u svaku emociju i postupak. Gde li je nestao? koga briga? I tako je suvišan večeras. Mogla bi da iskoristi njegovo odsustvo i uradi nešto poput - prići Petru! Snažno oseća njegovo prisustvo od kako je došao, u naletima oseća vrelinu koja je uzbuđivala. Da li si skroz poludela? - pojavio se niotkud, nezvan. - On je Ivonin. Otresla je glavom, da ga otera - ponovo. Mada je u pravu. Petar JESTE Ivonin. Raspoloženje joj je splaslo na trenutak, dok nije čula Nikolu da opet negoduje što nema konobara. Eto prilike.- pomislila je.
Ponudila se da ode po piće. To pre mesec dana ne bi uradila. Želela je da bar prođe kraj njega. Ne moraju se ni dotaći. Biće kao da jesu. Snažno je osećala njegovo biće, njegovu kožu, njegov miris. Kao da je bio svuda oko nje. Pomešane emocije su je preplavljivale u talasima, a ona je kao loš plivač u nemirnom moru, pokušavala da ne ostane bez vazduha. Odnekud je znala da i on zna gde je i zašto krenula, iako joj je bio okrenut leđima. Neverovatno snažan osećaj povezanosti s njim bio je fantastičan i skoro nestvaran. Kako mu je bila bliže, emocije su bile snažnije i svakim korakom sve šarenije i zamršenije. Opile su je i nije pokušavala da se bori protiv toga.
Konačno mu je bila sasvim blizu, na samo par koraka. Mogla je da čuje njegov glas, ali nije razumela reči. Tada se okrenuo prema njoj. Nije očekivala to. Iako je snažno želela da mu se približi, u isto vreme nije htela da on zna šta ona oseća i misli, pa se potrudila da im se pogledi ne sretnu, što je bilo ravno mučenju. Dok je on pratio pogledom, on je prošla, i sasvim slučajno, okrznula ga dlanom. Varnice! NJegova šaka je pošla za njenom, sasvim refleksno, ali je ona kao da je nije osetila, nastavila da hoda. A osetila je. I posle nekoliko sekundi je osećala žar na mestu kontakta. Ubrzala je korak. Prišla je šanku odahnuvši. Šta se to, dođavola, desilo? Okrenula se i pogledala u njegovom pravcu. Gledao je netremice, dok se pretvarao da sluša Moniku. Ovo nije moguće - pomislila je. Disanje joj se ubrzalo, srce joj je tuklo kao ludo. -Smiri se, Kalina!- Prekorila je sebe i duboko udahnula kao da će da zaroni. Poručila je piće i shvatila da mora opet proći pored njega. Ništa strašno, uveravala je sebe. - samo hodaj, normalno, pokušaj da se ne sapleteš, jer bi to bilo i više nego ponižavajuće, prođi pored njega, ne gledaj ga, i kad stigneš do stola, brzo sedi pre nego što se srušiš.- Davala je sebi instrukcije.
- Da li se zabavljaš? - Kao da joj je nož prošao kroz želudac kad mu je čula glas. To nije očekivala, što je bilo još gore, jer se toliko trudila da se pribere, i sad joj je se sav trud razbio u parčiće koje mora ponovo da sakupi i zalepi.
- Veoma. - KOnačno je odgovorila. Čak je i osmeh uspela da nabaci. Zagledala se u njegovo lice - prelep je - pomislila je. Ali Ivonin - razum se vrato. Pokušala je da ga odgurne, ali se nije dao. - Šta hoće od tebe? Zabavlja se sa Ivonom, flertuje sa Monikom. Kako ne shvataš da je šarlatan, zaboga? Budi dostojanstvena.
- Drago mi je što to čujem. - Osmehnuo se zavodnički. - Štaviše, drago mi je što sam te sreo - ponovo.
- Stvarno? - Iznenadila se. - Zašto?
Kao da se zbunio na trenutak. - Zar nije očigledno?
- Očigledno? - Sad se Kalina zbunila. - Meni nije.
- Ne? - Podigao je desnu obrvu. - Ne bih rekao da mi se učinilo.
- Šta?
- Ovo.- Dotakao joj je dlan. Kao da je opekao, trgnula je ruku. Nešto poput struje joj je prošlo telom, od temena do nožnih prstiju. - Vrlo Ste nepristojni! - uznemireno je rekla, iako joj se svideo njegov nastup. Tako samouveren. tako bezobrazan.
- Nema potrebe da mi persiraš, - mirno je rekao, malo spustivši loptu. Iskoristila je to i prekorno ga pogledala. - Možda sam malo preterao.
- Malo? - Okuražila se. Razum je podržavao.
- Nadam se da ću imati priliku da još malo razgovaram sa tobom, kasnije. - rekao je gledajući u pravcu društva u kom je bio. Možda ga zovu da se vrati. - Ne preteruj s vinom.
I ode. Ostala je da gleda za njim, dok je razum nije lupio klempu. Zatvori usta i vrati se za svoj sto.
- Šta je hteo Petar? - Upitala je Ivona kad se vratila. Šta da slaže? Zašto je uopšte i otišla po piće? Da li je skroz poludela? Njena drugarica je zaljubljena u njega, a ona... Ne, ne, ne... Neće ni da razmišlja o tome. Odmahnula je glavom. - Poručio je piće. Nije me video do sada, pitao je odakle sam.... - Slagala je na brzinu. Činilo se da se Ivona razočarala. Možda je očekivala da je pitao za nju.
- Da... Ovde se svi znaju. Nepoznato lice privlači pažnju.
- Pretpostavljam.... - Tiho je rekla.
- Poznaješ Petra? - Upitao je Lesimir. Zar su svi primetili da razgovaram sa njim?
- Koga? - Napravila se luda.
- Muškarac sa kojim si razgovarala. Kod šanka. - Kao da je znao da vrda.
- Ah! Ne, ne poznajem. Zašto?
- Onako. Delovalo je kao da se poznajete. - Ravnodušno je rekao.
- Prvi put ga vidim. - Slagala je na brzinu. Opet. Lesimiru se oteo prekoran pogled. Zbunila se. Zna li da laže? Kako? Ne zna, opusti se. Umišljaš, - čuo se razum.
Nakon takmičenja, u kom Nikola nije pobedio - oko čega se nije mnogo nervirao, atmosfera na festu se zagrejala. Posetioci su počeli da plešu, mnogi su bili pripiti, neki i previše. Kalina i Lesimir su u jednom trenutku ostali sami za stolom, dok je ostatak društva uživalo u muzici, u centralnom delu kluba. - Do kad ostaješ u Knjaževcu? - Pitao je Lesimir.
- Do kraja leta. - Njihala se u ritmu muzike. - Bar je takav bio plan.
- Šta ćeš raditi kad se vratiš u Beograd?
- Studije... - Umorno je rekla. Beograd i studiranje joj se učinilo tako dalekim u tom trenutku. - Mislim da večeras, po prvi put, nisam ni jednom pomislila na to. - Nasmejala se.
- Znači da se dobro zabavljaš. - Zaključio je.
- Da! - Široko se osmehnula. - A mogla bih i bolje. - Izgovorila je, iznenadivši samu sebe. - Hajde da igramo!
- Ne bih... - Nevoljno je odbio.
- Zašto? Hajde! - Ustala je i pružila mu ruku. - Nisam neki igrač....
- Ma, hajde! - Povukla ga je i on je ustao. U ritmu muzike su se kretali ka centru kluba, gde je masa igrala, svako za sebe. Skroz se opustila i prepustila opijenosti vinom i emocijama koje su joj još uvek bile nepoznate - nije je bilo briga ni za šta. Primetila je da je Lesimir gleda sa nekakvim divljenjem, i to joj je prijalo, mada nije razumela zašto, ali je u tom trenutku nije zanimalo da to analizira. Osećala je samo potrebu da uživa. Veselo je skakutala, pratila ritam savršeno. Okrenula se ka Ivoni, nekoliko trenutaka plesala sa njom, pa onda prema Nikoli, koji je jedva dočekao. Uhvatio je za ruku i zavrteo, pa je zatim privukao sebi. Vešto se izvukla iz njegovog zagrljaja i nastavila kao da ništa nije ni bilo.
Tada su se začuli početni taktovi pesme 'Pronađi me' grupe Osvajači.
https://www.youtube.com/watch?v=TOIv7nPR2XY
U balada verziji.
Ljudi su počeli da se vraćaju za svoje stolove. Tek poneki su zaplesali. Kalina je instiktivno pogledom potražila Petra. Osetila je nečiju ruku na podlaktici. Zatvorila je oči i uzdahula, nadajući se da je on. Želeći da je on. Okrenula se i ugledala Nikolu. Svom snagom se trudila da sakrije razočarenje. - Da li si za ples? - Široko se osmehnuo. Potvrdno je klimnula glavom. I pre nego što su se spojili u plesni zagrljaj, čula je njegov glas. - Mislim da ovaj duguješ meni. - I povukao je ka sebi. Nije se opirala. Pogledala je Nikolu na sekund - izvini. Stavio joj je ruke na svoja ramena, a svoje oko njenog struka, gledajući je u oči. Počeli su da se njišu u ritmu, kao da klize po podijumu. Nije mogla da skrene pogled, a želela je. Osećala ga je u svakoj pori, - Nadam se da ovo nije bilo nepristojno. - Podrugljivo je rekao. Trgnula se iz raja. - Možda bi trebalo Ivonu da pitamo. - Brecnula se. Nasmejao se. - Ovom momku se sigurno nije dopalo. - Promenio je kurs. - Svidja ti se?
- On je Ivonin drug. - Pokušala je da vrati Ivonu u razgovor. Pitala se šta će Ivona da pomisli, i nadala se da se neće ljutiti. Odigraće taj ples sa njim, i završiće svu dalju priču. Znala je da sve to nije bilo u redu, ali nije mogla da se odvoji od njega. 'Šta mi je, kog đavola?'
- On te želi.
- Šta se to tebe tiče?
- O, tiče me se!
- Zašto?
- Zato što su nam želje iste. - Čvršće je stegnuo. Zatreperila je. Ne! Ovo se ne dešava. Ovo je skroz pogrešno!
- Opet si nepristojan. - pokušala je da ustukne, ali je on to predvideo, pa je još čvršće stegnuo.
- Ne želim da ti bude neprijatno. Samo sam mislio da bi trebalo da znaš.
- Ne želim da znam! Ne treba to da mi govoriš! Dođavola!
- Zašto?
- Zašto? Ne mogu da verujem da me to pitaš. Ivona! Zato.
- Ivona je... Kako to suptilno da kažem? Ivona je nešto što je bilo i prošlo. Bilo nam je lepo, a onda više nije. Zašto uopšte razmišljaš o tome? - Pogledala je zaprepašćeno. Kako je samo brutalan. - Šta ti je ona rekla? - Opet je podigao desnu obrvu.
- Svakako nije pričala u prošlom vremenu. Čak i da jeste.
- Čak i da jeste?
- Ovo nije u redu! - Uspela je da mu uzmakne. Osećala je mučninu - da li od vina ili uznemirenosti koju je osećala - više nije ni bilo važno. Morala je da izađe napolje. Vratila se do svog stola, uzela svoje stvari i istračala napolje. Duboko je udahnula svež vazduh. 'Dođavola! nisam smela ovo da dozvolim!' Ljutila se na sebe. Sigurno se i ivona ljutila na nju. Nije imala snage da se nosi s tim. Brzim koracima je hitala kući. Iz daleka je primetila da baka ispraća neku ženu, ali nakon svega što joj se desilo te večeri, nije mogla se opterećuje i time. kada je ušla u kuću, baka je već bila u krevetu, svetla pogašena. 'Dobro je', pomislila je. 'Bar neću morati da odgovaram na pitanja'. Brzo je otišla u svoju sobu i bacila se na krevet. Osećala je vrtoglavicu i mučninu. Zatvorila je oči i shvatila da, ako ih opet otvori, povraćaće. Ubrzo je utonula u san.
